Христос „одлази“ да би увек био са нама

У јеванђељском наративу о празнику Вазнесења помиње се да је “одлазак” Христа од својих ученика на небеса, велика радост!

Како одсуство може родити радост? Губитак осећања славе и захвалности?

Током свете Литургије размишљао сам о овим речима Јеванђеља, а сада делим неке мисли са вама.

Христос „одлази“ да би увек био са нама.

Да би могли слободно да га тражимо, а не да нам Он намеће своје присуство.

Уосталом, Он је обећао да нас никада неће оставити.

Христос „одлази“ да би повећао нашу жеђ и глад за Њим.

Само када нешто изгубимо, жудимо да то пронађемо.

Христос нас „оставља“ да би се у нама родила жеља.

У одсуству, ви тражите, желите, заљубљујете се.

Потребна је пукотина да би се просторија душе испунила светлошћу.

Ако желиш да ме изгубиш, дај ми све.

Допусти ми да те тражим, недостајеш ми, никада те се не могу заситити.

Тамо где постоје извесности, односи се распадају.

Али у свему наведеном има још нешто. Христос нас својим Вазнесењем на небеса позива на велику истину коју заборављамо. Ми нисмо деца смрти него живота. Нисмо рођени да нас земља прогута, него да се Небо радује због нас.

Ми смо деца Неба, бескрајног, великог, светлог и вечног, и не можемо бити тужни. Тражимо маленкост Неба, велики Светлошћу испуњен загрљај Божији.

Својим Вазнесењем Христос нам поручује - погледајте и видите, ваш прави дом је негде другде, небо је истина ваше земље, вашег постојања. Ја идем тамо где ћете и ви доћи...

о. Ливиос 

facebook.com/p.libyos