Никада нисам хтела да будем лоше дете. Само сам хтела љубави и топлине

Мислите да сам хтела да умрем? Да сам то хтела, урадила би то када они нису били кући. А они су били ту… Просто сам хтела да обрате пажњу на мене, на то што говорим! Но нисам знала како то да урадим. И изабрала сам такав глуп начин.

Одрасла сам у примерној породици са свим благостањем. Отац ми се упокојио, а мајка је још увек жива, да јој Бог да здравља и још дуго да поживи. Сећајући се тог времена, са сигурношћу могу рећи да сам била грозан адолесцент. Много бола сам задавала својим ближњим.

Родитељи су ме извлачили из таквих непријатности, и да није њих било, не знам где бих сада била и да ли би ме уопште било. Много су ми опраштали и за то им се дубоко клањам… и веома много су за мене учинили… И не желим да прочитам ни један негативан коментар на њихову адресу. Ја ради другог пишем.

Много су радили. Мама је радила у школи, а ноћу је седела над гомилом бележница. Отац је радио на одговорној функцији и чим би дошао кући буквално је падао на кауч од умора.

Била сам остављена сама себи. Не, имала сам све о чему је дете могло да машта, чак и више од тога. Много смо путовали у иностранство и сви атрибути «тог» живота, о којим моји вршњаци нису могли ни да сањају, код мене су били присутни у изобиљу.

Сећам се да сам се заљубила у једног дечака и хтела сам ту тајну да поделим са мојом мајком.

«Глупости, – казала је подсмехујући се, – иди тамо пиши домаћи…»

Много сам патила, када сам чула да је погинуо Цој (Виктор Цој, својетски певач). Изрезала сам рупе на свим мојим џинс панталонама (купљеним у иностранству), обукла црну мајицу и облепила његовим фотографијама. Хтела сам да попричам са оцем о мом болу. «Шта је с тобом, јеси ли сишла с ума?» – био је његов одговор. Заљубила сам се до безумља у Сашу Хлопкова. Сећате ли се тог певача? Но тада ником ништа нисам говорила. Мене свеједно не би чули… И разматрала сам то са другарицама. Са истим таквим – којима су родитељи били све време на послу…

Родитељи су желели да добро учим. И ја сам учила. Изузев тога што се понашала хулигански, била сам способна девојчица. Али у школи ме је, више од оцена, бринуло то што су ме прозвали Цуцика – због маленог раста. Борила сам се, тукла се с њима, добијала опомене у дневник.

Жалила сам се мами кући, а она исто тако уз подсмех: «Какве глупости, не обраћај пажњу». А ја сам хтела… Ја чак и не знам шта сам хтела. Но то није била глупост. Осећала сам се увређеном и било ми је болно. Ја сада схватам да су то заиста биле ситнице. Но ту бол понижења сам запамтила засвагда. А још и то да се ни у кући од ње нисам могла сакрити.

Писала сам песме. Прекрасне стихове, заиста. О љубави, о дружби. Једна песма је била о некој снежној планини по којој идем ја сама и неког зовем, а мене нико не чује и никог нема да ме огреје. Прочитала сам те стихове мом стрицу (родитељима сам се стидила да прочитам), но он ништа није схватио и само је слегнуо раменима.

Родитељи ме нису контролисали и оставили су ми потпуну слободу. Завршивши домаћи, са другарицама сам се вукла по улицама, пењали се по крововима, навече ишли на спорт, на гробље и уопште где све нисмо били. И то је било кул…

Сећам се да сам веома волела да идем у госте код једне другарице, чија мама из неког разлога није радила. И тако ми се свиђало што они једу заједно, што јој другарица о свему говори, а мама слуша и, шта је главно, разматрају ствар као равноправне. Она је и мене слушала. И говорила сам јој оно о чему сам се кући стидела да причам.

И још смо тамо, код њих кући, играли разне игре – лото, домине. И било је тако занимљиво и лепо. И желела сам да исто тако играм кући са својима. Да и код нас буде тако топло и пријатно. Но они су били заузети. И то је истина. А ја сам била веома тужна.

Отац ме је послао на спорт, да се не би вуцарала по улици. Он је сам такође био спортиста. А ја то нисам волела, мени се није свиђало. Ја сам желела у школу позоришта, но за њега је то било неозбиљно.

А потом, са својих 15 година сам се побунила и све то одбацила. Да, било ми је страшно, бојала сам се да ме не казне и дуго сам кружила око куће, плашећи се да се појавим. Размишљала сам: «Можда уопште и да се не враћам кући?»

Отац дуго са мном није разговарао, но потом ми је опростио.

Једном сам се нагутала таблета. Више се не сећам због чега, искрено. Али се сећам да сам хтела једно, а родитељи друго. Дошла хитна, испрали су ми желудац, доктори се извикали на мене, родитељи се преплашили.

Мислите да сам хтела да умрем? Да сам то хтела, урадила би то када они нису били кући. А они су били ту… Просто сам хтела да обрате пажњу на мене, на то што говорим! Но нисам знала како то да урадим. И изабрала сам такав глуп начин.

Шта све нисам радила као адолесцент…У хистерији би све по соби разбацала, бежала сам из куће и спавала код другарица. И много другог. Зашто? Не знам…Но једно добро памтим – никада нисам хтела да будем хулиганка. Хтела сам љубави и топлине.

Родитељи су ме волели и даље ме воле. Но сада схватам да адолесцент и одрастао човек љубав схватају другачије. Они једно друго не разумеју. Излаз је један – родитељ треба да се сети какав је он некада био.

detinjarije.com