Веома је важно да човек сазна своје реално стање

Човек има различит однос према свему у разним периодима свог живота. У почетку не можеш проценити и схватити да те околина не види на исти начин као и ти самог себе. Себе видиш са ореолом, оправдаваш своје поступке. Видиш у себи више лепог, него ружног. Сам себи си херој, у већој или мањој мјери. И наравно, када са стране почну да говоре како си овакав или онакав, тада почињу да се појављују различите мисли и почињеш да сматраш како те нико не разуме, да имаш својеврстан унутрашњи живот који нико не види. С друге стране, то је такође истина. Све зависи од тога како се посматра тај проблем. Ако себе посматраш, онда је реч о томе да је то оно на чему треба да се ради и против чега човек треба да се бори. А ако се посматра ближњи, онда треба гледати са позиције како да му се опрости и при томе се мора имати на уму да се у човеку, дубоко у њему, одвија духовни живот и он се све време креће напред. Ипак, у случају када посматрамо другог, најчешће судимо по спољашњим поступцима.

У односу на себе, у извесном тренутку треба прихватити и помирити се са чињеницом да ти ниси оно што о себи мислиш и како себе замишљаш. И када то заиста прихватиш, не наизглед, већ стварно, тада и почиње духовни раст. Када се руше наши унутрашњи замкови од ваздуха, то је веома болан процес. За човека је веома битно да увиди своје реално стање. Ипак, до тога је још далеко. Тренутно је све веома илузорно и улепшано. А од оног тренутка када успеш да сагледаш шта си ти заправо, тада ће ти обавезно затребати Бог. У одређеном тренутку ти се спушташ све ниже и ниже: ово треба да прихватиш код себе, и ово... И човек долази до тренутка када му Бог постане реална потреба. Не просто некаква романтична илузија, творевина интелекта, већ када стварно не можеш ни да дишеш без Бога. Тада унутар тебе почиње унутрашњи преображај, раст и то ће бити већ стварно. То је веома болан процес. И он не изгледа лепо. Увек ти се чини да духовни раст треба да изгледа лепо. У стварности, оно што се одвија у теби је одвратно. Када сви грехови излазе напоље, ти постајеш неподношљив и себи и својој околини. Духовни раст је прљав посао. Он није сањалачки, већ прљав и ружан. За њега нећеш рећи да је то прави подвиг. Чини ти се да падаш, а у ствари, долази до унутрашњег прочишћења. Подиже се гомила прљавштине, смећа, и све то смрди и теби и твојој околини. То треба прихватити. И то треба прихватати и код себе и код другога, саосећати, (са)патити и поставити раме. У таквим тренуцима Бог се дотиче човека и почиње да га чисти. У таквим тренуцима треба нарочито да будемо пажљиви један према другоме.

obitel-minsk.ru