У Бога верујем од младалачког узраста, али сам почела да одлазим у цркву и да се молим тек после тога што се десило с мојом ћерком.
Када је ћерки било пет година, ја сам је затварала у кући саму и одлазила на посао. С њеним оцем сам се развела када је ћерки било две и по године. Дођем кући а она ми је сваки дан причала како јој долази нека девојчица и игра се с њом.
- Ја сам ти забранила да отвараш врата непознатим људима! – узнемирила сам се.
- Ја јој не отварам врата, - каже она.
- Како ти онда дође та девојчица?
- Она прође као дим кроз врата. Истог је раста као и ја, али веома лепа, лепша од мене, с дугом црном косом. Када сам је једном повукла за руку, она је била тако хладна! Девојчица долази код мене сваки дан и ја се с њом играм …
Закључила сам да су то само обичне дечије фантазије, и нисам јој поверовала, али …
Једном сам дошла кући, и черка ме је замолила да отерам ту девојчицу. Рекла ми је да не жели више с њом да се игра, јер је девојчица приморава да ради оно што она не жели. Дала ми је два листа папира, исписана фломастером, на једном од којих је написала непознате речи (с пет година није знала ни да чита ни да пише), а на другом листу је била написана цела реч: “САЧУВАЈ”.
Упитала сам је:
- Како си написала ту реч? С крстића? НА напрсним крстићима је позади написано: “Спаси и сачувај”, али ми нигде нисмо имали крстиће и моја ћерка тада није била крштена. Рекла је:
- Та девојчица ми је показивала прстом на слова у алфабету а ја сам записивала слово по слово.
Ћерки поново нисам поверовала, иако сам лист папира сачувала: помислила сам да фантазира, а да је реч случајно преписала однегде.
Али после неколико дана сам се пробудила у три сата ноћу после тога што сам чула: неко је ишао по предсобљу. А ћерка и ја ту спавамо, само на одвојеним креветима. Отворила сам очи и угледала ћерку која је ишла по предсобљу у правцу прозора. Хтела сам да је викнем: “Ти што шеташ у три сата ноћу …” – али то нисам успела да кажем, махинално сам погледала на њен кревет. На моје чуђење ћерка је чврсто спавала на свом месту! Опет сам погледала: поред прозора је стајала деовјчица и ћутке ме гледала! Ја сам јако отварала и затврала очи, надајући се да ће она нестати, али је она дуго остала, а потом се растворила на моје очи.
Када сам видела ту девојчицу, схватила сам да ме ћерка није преварила, већ је то била истина, - и веома сам се уплашила. Наравно, све се то десило због тога што дуго нисам крстила ћерку и она је постала дотупна утицају мрачних сила. После тога сам ћерку крстила, позвала свештеника да освешта стан, и од тада нам та “девојчица” више није долазила. Јер је с нама била сила Крста!
А ћерка и ја смо почеле да идемо у цркву. У почетку у малу цркву Кирила и Методија, а сада већ у велику Кирили-Методијевску саборну цркву. Било је време, када нисмо ишле у цркву, али сада смо се поново вратиле – и надам се да је то уз Божију помоћ заувек.