Покажимо да носимо Христа у себи

Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот?
Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности.
Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете годинама, бар мало преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо?
Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца.
Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу?
Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности.
Да све у вашем животу мирише на Христа.
Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли.
Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све.
Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна.
Да у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао.
Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи.
Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло.
Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“.
Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“.

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos