Свештеник мора да схвати да хомосексуализам није само грех. Наравно, у огромном броју случајева хомосексуалност је манифестација необуздане, пале, изопачености човека, која га наводи да своју пожуду задовољи на тако неприродан начин. Али не смемо изгубити из вида да ова врста привлачности може настати код одређене групе људи, као нешто што је ван њихове контроле. Изобличење сексуалне оријентације од детињства може имати различите разлоге.
Особи која не практикује хомосексуалне односе, али има сличне привлачности, веома је тешко да живи у нашем времену. Посебно може бити тешко комуницирати са свештеницима који можда не познају основе психијатрије, психоанализе, психологије и сексологије. Било би добро да такав човек нађе свештеника који би разумео да хомосексуалне жеље често нису последица човекове изопачености, да би овај пастир схватио да је са таквом особом потребно радити на посебан начин.
Пре свега, свештеник мора настојати да пастви склоној овом греху пренесе да је његова привлачност последица оштећења људске природе, са којим се човек, у принципу, рађа . Свако од нас у себи носи одређена својства овог оштећења. За неке су она више развијена, за друге мање. Неки људи се рађају ментално болесни: неки са склоношћу ка шизофренији, неки са склоношћу ка депресији. Постоје људи који су рођени са јаком склоношћу ка алкохолизму. Постоје људи који су рођени са тенденцијом на дијабетес. Све су то последице оштећења.
Све ове болести су неизлечиве. Дијабетес је неизлечива болест. Алкохолизам је такође на много начина неизлечива болест. Али, оне се могу контролисати. Можете се борити против њих - ако знате како.
Неопходно је схватити да се таквој особи може и треба помоћи, али без учешћа психијатрије то је немогуће. Овде свештеник мора да ради са веома искусним психолозима и психотерапеутима који би могли да преоријентишу особу.
Данас људи склони хомосексуализму у великој мери пате. У периоду од 17. до 19. века ова тема је била дубоки табу, па су људи потискивали сопствене мисли у том правцу. Многи хомосексуалци су живели сасвим нормално, оснивали породице и нису ни знали да имају такав проблем.
У данашњем друштву табуи су разбијени, а ти људи су постали социјално незаштићени. Уче их да је хомосексуалност норма и подстичу се да развију ту склоност у себи, што је за њих лична катастрофа, јер појединац не толерише насиље над собом. Ово је исто као да кажете да је дијабетес нормалан. Ако се дијабетичари не боре са својим стањем, суочиће се са физичком смрћу. У овом случају, хомосексуалац ће се суочити са моралном деструкцијом.
Католици раде на теми рехабилитације хомосексуалаца, али код нас она уопште није развијена. Ако ми, немајући искуства, полазимо од претпоставке да хомосексуалце треба спржити врелим гвожђем, онда нећемо моћи ништа да урадимо, јер ће се таква особа једноставно плашити да дође у Цркву.
Нема потребе посебно објашњавати грешност хомосексуализма. Само треба јасно рећи да је то исти грех као и блуд, као и свако кршење чедности. Ако човек то у себи спозна, биће крив за смртни грех блуда, али ће му, за разлику од било ког другог блудника, бити много теже да га напусти, много теже да се врати природи, јер је починио грех против природе.
И потребно је помоћи човеку склоном хомосексуализму на исти начин као што Црква помаже у борби против страсти блуда: помоћи у одржавању целомудрености, чувању помисли.
За озбиљнију рехабилитацију потребна је психијатријска помоћ, али не знам на који начин то урадити. Ми немамо такво искуство. Свештеници који се баве овим проблемом то чине као приватни подвиг, а то није довољно.
Ако неко дође код мене са сличним проблемом, тешко да ћу моћи да му помогнем. Понекад људи дођу на исповест и покају се, али иако се трудим да љубазно разговарам и покажем пастирско старање, они се не враћају. Тако да је помоћ хомосексуалцу, који тежи да уђе у Цркву, веома велики проблем.
о.Алексеј Умински
pravmir.ru
