Лако је волети Бога када ствари иду добро у нашем животу

Како је лако да те волим када ми даш оно што желим и колико је тешко поднети твоје „не“ које се мимоилази са мојим „ја“. Када кажеш "да" свему и прихватиш да будеш продужетак мене, ја се смејем и кажем да те волим, али када одбијеш да играш игре мог нарцизма, ја се смрачим и вриштим говорећи "да ме никад ниси волео". Јер, за многе љубав значи да „други“ треба да задовољи њихове жеље, да постане њихов наставак. Тада бркамо појмове "волим те" са "ја те користим". И мање-више сви смо то радимо. Будимо искрени и научимо да тражимо опроштај.

Али шта се дешава када овај концепт љубави пренесемо у наш однос са Богом? Да ли веома често покушавамо да искористимо Божју моћ? Односно, да искористимо предности овог односа а да не пружимо ништа суштинско. Ми „волимо“ Бога који задовољава наше захтеве, који на најбољи начин спроводи наше планове. Али шта се дешава када овај Бог каже „не“ нашим жељама, када има другачије мишљење од наших планова?

Лако је обожавати Бога када ствари иду добро у нашем животу, када нам он даје храну, пријатеље, породицу, здравље и срећне ситуације. Али животни услови нису увек пријатни, па шта да радимо? Како реагујемо када је Бог милион миља далеко? Да ли га и даље волимо или смо љути и напуштамо га?

Обично напуштамо онога ко више не служи нашим нарцистичким потребама, говорећи „не уклапамо се“. Шта се крије иза овог "не уклапамо се?" Да ли други више не задовољава нашу имагинарну слику? Шта смо заиста волели када смо  изјавили да смо лудо заљубљени, шта је други заиста био или шта смо ми желели да буде?

Шта волимо код Бога? Самог Бога или његове дарове? Тражимо ли Њега или Његову помоћ? Питаћете ме да ли постоји разлика. Да, и то огромна. Када тражите само чуда и поклоне или користи, онда сте у ствари неверник и атеиста. Јер оно што желите није општење, познанство и однос са Христом, већ дарови, материјал, молбе, жеље, све оно што желите да би се осећали добро, мирно и задовољно. Рећи ћете ми - „али у Јеванђељу пише , тражи и даћу ти, куцај и отворићу ти“. Јасно, али све у оквирима односа. Ако те волим и ако сам у твом наручју, примићу твоје пољупце, осетићу твоју топлину, сигурност и бригу. Али није у томе поента. Треба да говорите - волим Те, желим да будем са Тобом и да кушам плодове нашег односа.

Зато ће се Бог много пута сакрити од нас. Али никада нас неће напустити, ни један једини тренутак неће нестати из наших живота. Сакриће се, да, али неће отићи. Увек ће бити ту за нас.

Бог се труди да нас одгаја да духовно сазримо, од дојенчади да нас учини одраслим бићима која ће знати да верују и воле и када ствари не функционишу онако како би они то желели. Морамо научити да верујемо, препустимо се и сазримо у тишини. Велике љубави „ћуте“, осећају много више него што могу да кажу.

 Свака здрава веза има фазе блискости и фазе удаљења. Тако сазревају велике љубави. У одсуству другог осећамо важност његовог присуства. Често ћемо морати да изгубимо и поново откријемо оног кога волимо да бисмо разумели да без њега не можемо да живимо.

О. Пападопулос

facebook.com