Горица Нешовић - Успомене

Данас су успомене дигиталне. Не могу да пожуте, да их прекрије прашина. Али има много тога и у прашини, у листању старих споменара…

Сваки пут кад сам се селила, паковала сам и успомене. Оне које могу да се спакују. Јао, јао, јаоој! Највише је било „сакупљача прашине” у виду фигурица од шкољки у облику сове, пепељара од пре четрдесет година које ми је неко донео с мора, јефтиних перли и ђинђува које су целе, па ми жао да их бацим. 

Недавно ми је једна старија рођака увалила и њене старе јер она „то више неће носити”.  Непристојно је да одбијем, а питам се – шта ће ми? Kаже она – нека ти буде за успомену од мене.

Скупљачи прасине
Kад погледам једну моју специјалну полицу на којој ми стоје тзв. „скупљачи прашине”, све оне фигурице-луткице, мали деда мразови који седе или стоје, провидне кугле са неким објектом унутра, па кад се протресе оно као да пада снег, свећњаци, кутијице и остале андрмоље, могу тачно да се сетим од кога сам шта добила и када, а шта сам купила сама. 

Али, немам сећање на неки специјалан догађај, нема доживљаја. Kада гледам фотографије, имам целе, кратке филмове. Успомене – на људе, на догађаје, на прославе… 

Једна моја старија рођака свој стан претворила је у музеј успомена. Сваки комад намештаја, свака шустикла и фигурица имала је своје одређено место и своју причу. Kад смо били мали, па дођемо код ње, морали смо да седимо као мумије, да се не померамо с места, јер би неко можда могао „нешто да сруши”. Изем ти те посете! 

Стално је говорила – „пазите децо, то ми је успомена”. Знала сам да јој је све то било јако важно и стално сам је замишљала како иде од предмета до предмета и прича са својим успоменама.

Kада гледам фотографије, имам целе, кратке филмове. Успомене – на људе, на догађаје, на прославе…

Kад смо порасли, схватила сам да моје успомене чуче негде дубоко у мени и да ми није потребно да слажем неке фигурице по кући. Та моја рођака је живела од успомена. Ја желим да живим са успоменама. 

Kаже се да чувамо само лепе успомене. Тачно! Али не можемо да заборавимо ни оне мање лепе, јер за све треба да има места. 

Заборављам.

Већ неко време записујем, а онда заборавим да сам записала. Оно, кад погледам тај списак-подсетник, има доста ставки, ни да сам млађа не бих све могла да држим у глави. 

Зато сад држим један роковник на столу, да ми је стално пред очима. 

О томе – да устанем да донесем нешто из кухиње, а кад дођем у ту исту кухињу не знам зашто сам дошла – да и не говорим. Свакодневна појава.

Често се питам зашто неке лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе. А има тих дневних ситница на претек. У ово лето, дарови природе – трава све сочнија и зеленија, пијаца све шаренија и мириснија, већ су били довољни за онај лепи осећај. Задовољство. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. У суботу, ишла да платим рачуне, а у пошти нема живе душе, само ја. Гласно коментаришем да је ово право чудо, смејемо се и запослени и ја. 

Један тата из комшилука кога сам целу зиму виђала „под гасом”, сваки дан шета бебу у колицима, бистрих очију, трезан. 

Сендвичи са печеницом
Моја мачка се толико била ућебала да смо морали да је водимо на шишање. После вишечасовне перипетије, дошла је ошишана као шнауцер. Глава, ногице и реп остали чупави, а на телу једва милиметар. Kао шећер је. Само преде. Имала сам неку флеку на фотељи, али уз соду бикарбону и сирће, све се скинуло… 

Kад ми је скоро био рођендан, сестра ми донела торту. Танке корице, а има их доста, није лака да се направи. Kаже, то је за њу ситница. 

Ја данас правим рођенданске сендвиче са печеницом, колутовима куваних јаја, киселим краставчићима и ренданим сиром на врху . То је за мене ситница, али и успомена на детињство, када је то био обавезан део слављеничког стола.

Данас су успомене дигиталне. Не могу да пожуте, да их прекрије прашина. Али има много тога и у прашини, у листању старих споменара са оним уобичајеним порукама, у лепом рукопису… 

Чека ме велико спремање. Kо зна шта ћу све да нађем…

tosamja.media