Дневник као слика живота какав би могао да буде

Септембар 26, 2023 - 11:07

0 28

Дневник као слика живота какав би могао да буде

Колико сам пута, силазећи лифтом, после неке изгубљене ситуације, налазио праве поступке, којих се током ње нисам сетио, колико пута у лифту имао аргументе, који су ми, кад су ми требали, јадно недостајали …

Дневник је, заправо, један бесконачан монолог у лифту живота који се спушта према своме дну. Између свих непотребних ствари којима се у том животу бавимо, он је можда – најнепотребнији. Поступци о којима он сања, и речи што их он налази, не могу користити тамо где одлазимо …

Дневник сам почео писати још у основној школи, у Книну. Сећам се плавих линија, које су, попут војничког кордона, доведеног за одмазду слободном мишљењу, држале моја крупна, тетурајућа слова у запту смера према масовној гробници вечности.

Иницијатива за вођење Дневника потицала је од мајке. “То ће ти поправити тај грозан рукопис,” рекла је, а ја сам јој веровао.

(Други, подједнако одвратан начин за унапређење рукописа, била је немачка готица. Не спорим да њена слова поседују чисту, оштру лепоту бајонета, и да, за разлику од меке, ефеминизиране, готово бих рекао евнушке медитеранске латинице, поготову од шљампаве и славенски неуредне ћирилице, привикавају човека на уздржавање, самодисциплину, стрпљивост и покорност. Нипошто.

Налазим, међутим, да би она праву примену нашла тек по затворима. Као софистицирана замена чупању вуне и осталим педагошким бесмислицама. Њу ми је, касније, на Цетињу, у приватним кондицијама, предавао суплент Ниловић. Био је то мршав, темпераментан, нервозан млади човек, који је неумерено пушио и гризао нокте.

Онда сам мислио да је његова узнемиреност последица мог бедног напредовања у језику Гетеа и Шилера. Доцније, после рата, сазнао сам да је био комуниста. Срећан сам што је његово незадовољство имало дубље разлоге од моје лењости. Био је добар човек. Чак ми се чини да је и немачки знао.

Убрзо сам, интуицијом прогоњеног, открио да писање Дневника нема за циљ, не бар једини, унапређење мог рукописа. Оно је исто тако добро могло послужити за нешто што се еуфемистички зове “праћењем дечијег развоја”, а што је, мерено искуством – шпијунирање.

Оно почива на сумњивој претпоставци да је човек бар са собом искрен, занемарујући или не познајући необичан феномен удвајања пишчеве личности, који ту искреност једноставно не допушта. Чим седнете да пишете Дневник, ако сте добар посматрач, приметићете да, до малочас јасне идеје, стања, успомене постају неодређене, магловите, да се искуства, о којима сте течно мислили, успевали их формулисати све до најтананијих нијанси, наједном расплињују, а да им те њихове природне облике ни спонтану суштину више никад не налазите.

Ваше се аутентично биће повлачи пред белином хартије, дозвољавајући да на њему, као на упијачу, остане тек његова мутна, нечитка сенка.

Ако знате да ће Дневник бити читан, удвајање постаје свесно. Наступа процес рационализације, који чини да у Исповестима не препознајете писца, иако сте замишљали да вам двадесетогодишње дружење на то даје право.

Чим сам дошао до тога да би неко могао сазнати из мог Дневника шта радим или мислим, постао је он аутоматски оно што више, више или мање, по природи ствари, мора да буде: слика једног живота КАКАВ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ, а не какав ЈЕСТЕ. Из њега су смотрено ишчезли сви пороци, немари, небриге и неодговорности.

У њему су се све обавезе уредно извршавале, о људима лепо мислило, гњаваже постајале “баш тако занимљиве”, школа жива жеља, “у коју једва чекам да се после летовања вратим”. Чернијеве вежбе за клавир, вежбане су – мајка их је, уосталом, и сама, седећи у суседној соби, чула – али је појединост да се понављала једна већ давно извежбана скала, а у међувремену читао Дракула, положен преко нота, занемарена.

Буран живот одвијао се мимо Дневника, Истина је слободно текла око њега. За папир су остале невине лажи. Из ове перспективе изгледа да га је писао идиот. (Као што ће из неке друге, сутра, изгледати ов што сад бележим.)

Чим сам га почео сакривати, Дневник је живнуо. Уколико сам, наравно, успевао савладати стид пред самим собом и несавладив страх да ће бити пронађен, појаву дихотомије што ме је гурала у пријатну анонимност, а мог бољег двојника пуштала да се уместо мене исповеда.

Смелије мисли биле су ту више да запрепасте, да се освете нечијој индискрецији, него што сам их ја стварно као своје осећао. Неке ми изгледају тачне, мени подобне, али ко може гарантовати да сам их ја заиста мислио. Ко сме одбацити могућност да сам се већ тада почео бавити књижевношћу.

Затим су дошле младићке године, у којима сам се свесно вратио маниру “привидног дневника”. Он је имао улогу “Белог слона”, шверцованог сата, остављеног да се нађе и несметан пролазак кроз царину омогући “хероину”. На жалост “швајцарски сат” није откривен, али се нашао “хероин”.

Делови Дневника писани су у истражном затвору београдске УДБЕ на Облићевом венцу зупцем чешља на клозет-папиру. Мора да су занимљиви. Њихова савршена нечиткост, међутим, сахрањује ту могућност међу пуке претпоставке. Човек би ради дешифровања морао Дневник однети у нарочиту установу. Али у том случају, чему малтретирање с чешљевима и клозет-папиром?

Било је година које су, судећи по оскудности бележака, појели скакавци пророка Јоила.

И оних, у којима као да нисам ни живео, само писао Дневник. Машином, без прореда, на хартији формата ђачке свеске, бојеној плаво, зелено, наранџасто.

По доласку у Енглеску, већину нисам ни распаковао. Претпостављам, са истих разлога с којих нисам расположен да међу корицама породичних албума тражим такозвано “срећно детињство”, фотографском алхемијом ухваћено у многобројним телесним привидима, али, без помоћне меморије, ни у једној битној појединости.

Оно што сам прегледао држи се и сада. С једном примедбом. Тако је могао мислити или поступати било који од мојих јунака, али да сам тако мислио или поступао баш ја, зато, сем рукописа, нужног, уосталом, у оба случаја, доказа нема. Нема никаквог граничног камења између књижевности и мог живота.

Стране и стране испуњене су коментарима мађарске буне од 1956, Чешког пролећа и арапско-израелских ратова. Био сам врло, врло ангажован, не кажем, али ми то није сметало да те редове исписујем, испијајући коњак и слушајући омиљене концерте Бацх-а, Беетховен-а и Wагнер-а.

Теши ме да Ф. Кафка, од кога сазнајем да је 27. јула 1914, уочи Светског рата, у врту “Асканске гостионице”, појео пиринач а ла Траутманнсдорф, и покушао, посматран од неког винопије, да пресече малу незрелу брескву, а затим десетак пута прелистао “Fliegende Blätter”, остајући и даље ван историје, те да је сутрадан, у првим часовима тог рата, док су Аустријанци мониторима бомбардовали Београд, помно проматрао четири пара, што су, при светлости лампи и уз грамофон, изводили сложене фигуре ланса.

(Белешка од 2. августа 1914. гласи: “Немачка објавила рат Русији. После подне пливао.”) Не би ме ни најмање зачудило ако бих под неким загубљеним датумом свог Дневника наишао на белешку: “Прорадио вулкан Кракатау. Сто хиљада мртвих. Двеста хиљада без крова. Ипак задовољан. Пронашао сам свог доброг Немца и лудог Србина”.

То ме наводи на мисао да би с Дневником требало започети тек у поодмаклим годинама. Кад смо коначно начисто с тим шта заправо о овом или оном мислимо и какав желимо да нам буде живот. А тада га, наравно, можемо почети од – детињства.

Борислав Пекић

facebook.com/razbistravanje