Парадокси морала

Кад човек морални живот сматра духовним, онда ће лако опростити сву своју мржњу и злобу према брату. То се дешава зато што је морална особа преценила своју "чистоту". Бити чист од телесних грехова не даје ти за право да осуђујеш, клеветаш, памтиш oнo лоше, да грешиш, да будеш себичан, да се гордиш, да тежиш слави и почасти, да будеш похлепан и незахвалан.

Много пута упадамо у замку придавања превеликог значаја гресима тела, а с друге стране, амнестирамо остало.

Нећемо се спасти само зато што смо девице телом (или моралом), ако су у исто време наша срца испуњена злобом и страстима, самовољом и себичношћу, сујетом и надменошћу.

Важно је да имамо равнотежу у нашим животима и осећај својих слабости. Никада, никада, не дозволимо да упаднемо у замку ђавола, који нам помаже да стекнемо неку врлину (нарочито врлину моралног типа), само да би нас испунио бахатошћу и гордошћу (да смо тобоже нешто постигли), па после овога да нас баци у велике грехе суровости и прекора наше браће, охолости, хвалисања, злобе, осуде итд.

Поента није да победимо друге у некој врлини, већ да победимо своју себичност. Рећи ћу нешто смело: ако је на овај начин, падом, побеђена наша себичност и високо мишљење које имамо о себи, онда треба да прославимо Бога за овај наш пад, јер смо се кроз њега опаметили и престали да се бавимо животима других.

Хвалимо Бога што смо пали да се духовно пробудимо и преиспитамо свој поглед на спасење. Наш морал нас неће спасити. Христос нас спасава кроз покајање, смирење и љубав коју ћемо показивати у свакодневном животу. А ако нешто недостаје, немојмо очајавати. Нека ова оскудица постане прилика да наставимо да живимо скромно и сломљено.

Знам моралне и "чисте" људе чија су срца прилично тврда према другима. Они греше и муче своје колеге и вољене својим хировима. И иначе су „чисти” и причешћују се вероватно чешће, иако су из зависти огребали комшијина кола, иако су пред газдом клеветали колегу, иако су тукли жену и децу.

Међутим, познајем и људе који нису морални и „чисти“, али имају срца која имају самилост према другима, који дају милостињу, који ни о коме не говоре лошу реч, који са понизношћу прихватају примедбе других, који увек говоре "Добар дан!" ближњему, иако знају да он говори против њих, који се не причешћују често, не чине велике метаније, али не одбацују епитимију коју им намеће њихов духовник, који живе тихо.

Не, не кажем да је недостатак морала добра ствар. Кажем, међутим, да сам морал није довољан. Духовни и морални живот нису идентични, то морамо разумети. Духовни живот је нешто много веће и дубље, што није ограничено шемама морализма и формализма.

Духовни живот није одређен степеном пада, већ степеном покајања, не дужином сукње, већ дужином милости коју пружате другима.

Нека постоји јединство између чистог живота и Христовог срца. У сваком случају, мислим да је друго важније. Јер су фарисеји били „чисти“, али их је Господ осудио због тврдоће срца, хвалисања и гордости. Други људи су били спасени и освештани, иако нису увек били „чисти и морални“, али су имали просто, смерно и покајано срце. Било је људи који су осећали захвалност за оно што су имали и за оно што нису имали; и тако је дошла благодат Божија и променила их, духовно очистила, иако су хтели да буду блуднице или зли; а  девојке  телесно моралне и праведне, учинила је недостојнима дарова Божијих и вечнога царства Божијег, јер је уместо љубави у срцима њиховим био закон, уместо милосрђа – непопустљивост и тврдокорност, уместо праштања – злоба, уместо Христа и ближњег – велики его.

архим. Павел Пападопулос

pavelpapadopulos.wordpress.com