Похлепа

Што се више тражи дубоки узрок финансијске кризе и економских проблема који су из ње настали, то се више наилази на похлепу. Шта је у ствари похлепа појединца, корпорације или заједнице?

Сама реч похлепа долази од архаичног глагола хлепити, који, према етимологу Петру Скоку, означава „жестоко желети нешто”. Слична значења имају и изрази: грамзивост, лакомост, грабежљивост, незаситност, халапљивост и слични.

Похлепна је она особа која или није у стању или која не жели да обузда властите жеље. Она веома снажно жели све што јој се свиђа и то одмах. Она је грандиозна, јер све жели да поседује, да има све или да буде све. Како је то немогуће остварити, њој је увек све што поседује мало и недовољно. Зато што похлепнима никада није довољно, не могу бити дуготрајније задовољни. Позната је народна изрека да када уђе похлепа, излази срећа.

Похлепа није само особина личности, већ је врста односа према другим људима. Похлепна особа види друге и оно што они имају као плен. Она има менталитет грабљивца који гледа и прорачунава како може да искористи друге. Похлепна особа се стално такмичи са другима како би им преотела оно на шта она полаже право. Често похлепу оправдава својом изузетношћу, тиме што је боља од других.

Колико из похлепе произлази више или мање прикривен непријатељски однос према другима указује то што различита криминална дела, укључујући убиство из користољубља, могу бити мотивисана похлепом. Зато се на похлепу гледа као на асоцијалну и антисоцијалну особину.

Различити митови потврђују да је кроз историју, у разним друштвима, похлепа сматрана негативном. У старој Грчкој је позната прича о похлепном краљу Миди који је од богова тражио и добио способност да све што додирне претвори у чисто злато. Након што је своју кћер претворио у златни кип и открио да ће умрети од глади, јер се злато не једе, Мида се покајао. 

Чак се три од укупно седам главних или „смртних” грехова које је Данте навео у „Божанској комедији”, тичу похлепног жељења и неумерености. Поред похлепе за добрима (lat. avaritia), ту су сексуална похота (lat. luxuria), и прождрљивост (lat. gula).

Свако дете је по природи ствари похлепно. Родитељи су ти који га уче обуздавању жеља тако што одбијају да му их испуне. Контролишући испуњење дететових жеља, они му помажу да развије самоконтролу и да оно управља жељама, а не да жеље управљају њиме. Дете оних родитеља који „не могу” да му одбију жељу, који га попустљиво васпитавају, никада неће научити да обузда властите жеље. А када таква особа одрасте, његово „унутрашње дете” ће имати проблема са обуздавањем жеља. Похлепа, похота и прождрљивост тог дела личности ће омогућити одраслој особи да буде идеални потрошач.

Зоран Миливојевић

politika.rs