„Како да пустим сина који је у основној школи на екскурзију…"

Разговарам пре неки дан са мојом пријатељицом која каже „Како да пустим сина који је у основној школи на екскурзију…шта ако му се тамо нешто деси?“…
Ја сам одговорио врло просто…и психотерапијски…“Разумем да бринеш…али прави ризик је заиста у томе да проживи живот у коме му се ништа никад није десило…
Од те судбине заиста нема горе…
Не можеш га спасити од свега…
Али га можеш научити да се чува и да ужива…
То звучи као добар план…за следећих 5-6 година док се још нешто и питаш…
Потом ће или бити испуштен…или неспособан за живот…или таман…
А то таман…то почиње од ових бенигних екскурзија…
Па се постепено увежбава и проширује…у складу са годинама…“
Одговор моје пријатељице је био… „Ти и твоја психотерапија…све ви знате…паметњаковићи…“ 
Но ено малог на екскурзији…
Трка се са возом у тунелу вероватно ко у лајању на звезде… 
И бржи је…како то и обично бива…
И ето га насмешеног спрам сваког изазова који ће живот наметнути нешто касније…
Који неће бити лаки…
Али ће он знати да може да их реши…
Да има себе…
Да је свашта већ он и прошао…
И да има коме да се врати…
Шта се таквом Сину уопште и може и десити…
Боље нек се живот запита…
Какве му радости све може приредити…
Мали ће свакако и за њих бити спреман…

drvladimirdjuric