Оцрковљење и слобода

У наше време много се говори о томе да живот треба „оцрковити“. Разна су тумачења којима се објашњава наведени појам, те га неки разумеју као потчињавање свих аспеката живота непосредном вођству јерараха. Треба имати у виду да је ово пре католичко него православно схватање црквености, од које се и многи католици ослобађају. Оцрквењавање је процес који захтева духовну слободу, светотајински процес, процес освећења живота, пророчки и стваралачки процес који на првом месту преображава живот, дакле, мења га и као такав он се не може одвијати под директном влашћу било ког ауторитета, будући да у њему делује хришћанска слобода. Оцрквењавање живота је истинска христијанизација живота и уношење Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва, како би Христос био све у свему.

Погрешна су уверења да благодат делује кроз власт или принуду јер Дух Божији делује кроз слободу. Тамо где је Дух Божији тамо је слобода. Берђајев нас подсећа да је „слобода сурова и да захтева чврстину духа“, и сматра да је та строгост данас потребна више него икада, јер је недовољно ослонити се искључиво на спољашњи ауторитет, без обзира какав он био. Неопходно је да се ослободимо спољних гаранција, и да прихватимо озбиљност и подвиг слободе, слободу савести и мишљења. Стога, нам је неопходна неустрашива истинитост, увек и на сваком месту треба сведочити истину, сведочећи на тај начин достојанство човекове личности , без прикривања и скривања било чега, сведочити истину која није калкулантска.

Слобода подразумева највећу вредност хришћанства, али ми као да живимо у страху да носимо бреме слободе, бреме одговорности и тежимо разним облицима ауторитета, одбацујући тако слободу сопствене савести постајући тако неспособни за сваки вид стваралаштва.

Важно је схватити да је живот Цркве јединство љубави у слободи, тако да слобода не значи било какав индивидуализам, него је она изнутра, у својој дубини повезана са саборношћу. Слобода савести је затамљена првородним грехом, али није уништена, јер Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра јер светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн 1, 5).

Колико год парадоксално звучало присиљени смо на слободу, а о томе нам најбоље говори један од највећих философа слободе и хришћански мислилац Николај Берђајем, опомињући нас да: „Цркву не одржава спољашња власт и спољашње организационо јединство, већ унутрашња слобода Духа, слобода Христова, слобода и благодат, деловање Светог Духа на човекову слободу“. (Н. Берђајев; Два схватања хришћанства; Београд 2021: 109)

Дејан Лукић, мастер теолог

patmos.rs