Једна од «наука» која се најлакше научи је о смиравању других

Новембар 3, 2022 - 14:30

0 59

Наравно, ми веома волимо да смирујемо. Једна од «наука» која се најлакше научи је о смиравању других. Када се ми налазимо на месту началствујућег, чини нам се да скоро спасавамо душу људима када вичемо на њих, газимо их, гледамо са гневом на њих итд.

Тако воле да поступају архијереји у односу на клир, игумани манастира у односу на монахе и послушнике, мужеви у односу на жене, родитељи у односу на децу. Из неког разлога, људи верују да је то наука која помаже другоме да се смири. Не сломити човека, не увредити га, не лишити га љубави и наде, не одузимати снагу да иде даље и са поверењем ће слушати своје началнике.

Имамо много господара, а скоро никаквих очева. А Бог је Отац. И Он не учи никога да се смири.

Господ учи свакога од нас смирењу/кротости. И тражи да се томе научимо од Њега. И у јеванђељској приповести и у делима светих апостола, које су написали Његови ученици и који нам говоре о првим деценијама хришћанске Цркве, - ми никада нећемо видети ни један пример када је било ко од ученика или људи, обучен у црквену власт, покушао да поучава кроз понижење, потискивање, доминирајућим гласом. Зато, ако желимо да заиста нешто научимо од Христа, морамо стално да чујемо ове речи: «Научите од мене, јер ја сам кротак и смеран у срцу, и наћи ћете одмор у својим душама.»

Код нас се, нажалост, често дешава управо супротно. «Молите се и покајте се», — универзални одговор на сваки проблем. Наравно, требамо да се и молимо и покајемо. Али мора се схватити шта се крије иза фразе «Молите се и покајте се.»

Покајање не значи редован одлазак на исповест са огромним бројем грехова исписаних на парчету папира. Реч «покајање» — »покајте се, и доћи ћете у Царство Небеско» — упућена је човечанству, људима као некакав импулс, као некакав почетак пута. Човек треба да се окрене, раскаје, промени свој унутрашњи свет, а затим следити Христа. Али он не сме да носи за собом, као окове, терет ових ствари. Он мора да носи у срцу дух скрушености.

Дух скрушења – то није тежина грехова. Дух скрушења је дух самоспознаје, дух разумевања величине Божанске љубави, радости због тога што те Бог прихвата онаквим какав јеси, а не каквим ти хоћеш да изгледаш у очима других.

Ако се човек не плаши да непрестано живи у својој стварности, схватајући ко је, знајући своје недостатке, слабости, своја изобличења у светлости Христове љубави, увек ће доживети дух скрушења, а то ће бити дух радосне скрушености. И то ће бити дух разумевања присуства Божијег, који ће покренути човека на радосну молитву.

Како је радосна молитва «Оче наш»! Шта год да је реч радост. «Оче наш!» - каква радост! «Да се свети Име Твоје!» - каква радост! «Да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја!» - чиста радост, сијање! Одушевљење које човеку даје разумевање колико га Господ воли и колико му је близак. Како се може знати воља Његова, како се може јести Његов хлеб, какво је опроштење Њим! И како може бити спасен Богом од лукавог и од свакога зла. Зато што се човек налази у Његовом Церству, у Његовој сили, у његовој Слави. Ето, то је све.

Тако да – молите се и кајте се – али у сасвим другом смислу.

Протоиерей Алексий Уминский

Правмир