Замислите диван дворац. Његова врата су затворена. Пут ка њему је тежак и опасан. А господар дворца каже људима: "Хоћете ли да уђете у дворац?" Двојица од њих одговарају: "Хоћемо". Господар им каже: "Отворићу вам капију дворца и онда уђите у њега". Они му одговарају: "Али шта треба да учинимо да бисмо ушли?". Он каже: "Треба да дођете до капије, прошавши претходно путем који ћу вам показати".
И, обојица крећу. Долазе до капије, куцају на њу, капија се отвара, они поново куцају и опет нико не отвара капију. Господар у ствари испитује двојицу гостију да би видео шта сваком од њих двојице лежи на срцу и зашто је дошао к њему.
Један од њих каже: Зашто ми не отвориш капију, па прошао сам читав пут? Мучио сам се, страдао сам, постио сам, молио сам се, поштовао сам твоје заповести. Сада си дужан да ми отвориш капију дворца. Имам право на живот на њему. Ти си казао да дођем и да живим код тебе. Дошао сам, а Ти ме сада не пушташ унутра."
Господар одговара том човеку: "Опроштај није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује", и не пушта га у дворац.
Други каже господару: "Дошао сам, како си ми заповедио. Ако је могуће, покажи ми милост Своју и пусти ме унутра. А ако нећеш, ако сматраш да сам недостојан да живим у Твоме дворцу, благодарим Ти што си ми показао пут до дворца, и дозволи ми да, ипак, живим крај његове капије." А господар му отвара капију и говори: "Царство Небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају."
А шта ће рећи господар онима који уопште нису ну дошли до дворца, а надају се да ће некако наћи у дворцу? Таквима господар поручује: "Идите од мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим".
Све у причама бива!
Део из књиге "Разговори о духовном животу", аутор протојереј Валентин Свенцицки
riznicazemun