Разлика између понизности и ниског самопоштовања

Свештеници су запазили да се људи са ниским самопоштовањем често могу наћи међу парохијанима. Они увек сумњају у себе и питају за свештеников благослов кад год треба да направе неку ситну одлуку, и увек су сконцетрисани на своју несавршеност. Кад год их неко пита за помоћ они са страхом реагују. Када их свештеник пита да читају на Старословенском у Цркви, да помогну хору, њихов одговор је да не умеју лепо да читају и да се неби усудили да читају. Иако овакво понашање изгледа понизно, да ли оно има некакве везе са духовним животом.

Професор Доктор Виктор Слободчиков сматра да ниско самопоштовање често није понизност већ нездраво психолошко стање. То стање манифестује себе у уздржавању због страха да се не погреши или испадне глуп или лош. Тако да човек у таквом стање ради све што може да избегне ситуацију могућег пада. Да би се заштитили од овог страха и отклонили одговорност са својих леђа они мисле да би сигурно погрешили због своје слабости или неискуства. Али то се само дешава када су око других људи, док када су сами они заборављају на њихово ниско самопоштовање.

 Па шта је онда разлика између понизности и ниског самопоштовања. Протојереј Борис Левшенко, свештеник Московског Храма и директор догматског одељења Православног Хуманитарног Универзитета посвећеног Светом Тихону, каже: "Особа ниског самопоштовања је превише заузета размишљанима о себи и депресивна је, док понизна особа ради оно што мора да ради. Понизна особа прихвата своју несавршеност са надом да ће јој Бог помоћи. Особа ниског самопоштовања мисли да не испуњава очекивања других и диви се успешним људима. Понизна особа стоји пред Богом, док особа са ниским самопоштовањем брине само о томе шта људи мисле о њима."

Размишљања као на пример да смо безвредни, су блиско повезана са жељом да нешто буде по нашој вољи. Па ако неможе да буде по нашој вољи одмах мислимо да смо безвредни. Као што Протојереј Борис пита, счиме се најчешће суочавамо? Ми желимо да будемо успешнији него што јесмо. Ми хоћемо све или ништа и много патимо кад изаберемо ништа. Виктор Слободчиков додаје, "Духовно то је она иста гордост, само окренута наопачке. Људи мисле да заслужују нешто што немају. Они се плаше да ће други људи да примете да нису много паметни, што је такође знак гордости."

Овакви људи често имају нездраво понашаање према себи и према другима. Фамилијарни и дечији психолог, Екатарина Бурмистрова, каже да понизан човек није агресиван и прашта другима, док особа са ниским самопоштовањем може да буде агресивна према људима за које сматра да су гори од ње. Сва њихова лажна понизност нестаје и могу да осуђују друге како се нису обукли пристојно за Цркву или како нису поставили свећу правилно.

Лажно понизни људи и понизни људи реагују другачије када се сустрену са злом. Виктор Слободчиков запажа да ако је нечији шеф лош и понаша се лоше према својим радницима, онда понизна особа покушава да помогне и заштити друге. Док особа са ниским самопоштовањем избегава свађу у овом случају. Ако особа са ниским самопоштовањем иде у Цркву она сакрива свој страх мишљењем у себи да није добро судити да јој се неби судило. А да ли је понизно дозволити да се шири зло?

manastir-lepavina.org