Противуставност и нелогичности Закона о родној равноправности

(Закон о родној равноправности је директно противан Уставу Републике Србије)

Фебруар 8, 2024 - 14:40
Фебруар 8, 2024 - 15:37
 0  388
Противуставност и нелогичности Закона о родној равноправности

Члан 15 Устава Републике Србије каже да „Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности“. Са друге стране, закон о родној равносправности намеће политику једнаких исхода (супстантивну једнакост), а то је дијаметрално супротно уставом загарантованој политици једнаких могућности (формалној једнакости). Ове две једнакости потиру једна другу и не могу бити заједно у истом закону.

Сви кажу да верују у једнакост. Но, шта то значи у пракси? Да ли једнакост значи да би закон требало да се примењује на свакога подједнако? Или, пак, једнакост значи да би исход требало да буде једнак за свакога? Ове две верзије једнакости не само да су различите, већ оне стоје у супротности једна другој.

Једнакост примене закона, или формална једнакост (formal equality), значи да се правила и стандарди односе на све подједнако и да сви подлежу закону подједнако. Према формалној једнакости, правда би требало да буде слепа, како се то до сада говорило. То значи да закон не би требало да интересује да ли је неко богат или сиромашан, црн или бео, мушкарац или жена... Закон не би требало да узима у обзир личне карактеристике и требало би да третира људе свакога понаособ (као појединце, особе), а не као чланове група. Дакле, закон не би требало да се интересује о томе ко си. Ова једнакост је прописана Уставом Републике Србије.

Супротно једнаким могућностима стоји једнакост исхода, или тзв. супстантивна једнакост (substantive equality). Ова једнакост не значи једнак третман људи као појединаца, већ изисукује другачије третирање како би се постигао једнак исход за све. Према овој теорији, правда не би требало да буде слепа, већ треба да истражи групну припадност. Закон не би требало да третира људе на исти начин, већ треба да прави разлику између људи (дискриминише) на основу групне припадности и сходно томе се прилагођава како би узимао у обзир групне предности и мане.

Иако закон о родној равноправности говори о формалној једнакости, он уствари намеће друштву једнакост исхода. Али, ове две врсте једнакости су неспојиве и не могу да постоје једна уз другу. Закон не може да примењује иста правила за све, и да у исто време  примењује различита правила за различите људе. Уколико кажемо да закон мора да се примењује подједнако за све, онда је једнакост исхода немогућа. Уколико устврдимо да би сви требало да постигну исти степен успеха, онда иста правила и стандарди не могу бити примењени. Мора бити или једно или друго.

Где је циљ једнакост исхода, ту суд узима у обзир да ли ће неким људима бити теже да испуне услове у односу на друге. Да би постигао једнакост исхода (супстантивну једнакост), суд, дакле, мора да дискриминише, односно да узима у обзир групну припадност и третира другачије на тој основи. На пример, правило може да захтева да сви добровољци у војсци морају бити способни да трче три километра за мање од десет минута под пуном ратном опремом. То правило успоставља опште правило за све војне добровољце и испуњава услове за једнакост могућности. Међутим, ако просечан мушкарац трчи брже од просечне жене, то правило не одговара захтевима једнакости исхода, јер као група, жене ће имати већи изазов да испуне услов од мушкараца.

Закон о родној равноправности наизглед представља право на једнакост могућности (формалну једнакост), јер је она запечаћена Уставом. Тако се већ у првом члану наводи: „Мере за остваривање и унапређивање родне равноправности подразумевају стварање  једнаких могућности за учешће и равноправан третман жена и мушкараца у области рада, запошљавања и самозапошљавања итд...“

Међутим, већ у трећем члану овај закон показује своју праву намеру и намеће једнакост исхода (супстантивну једнакост) и спаја неспојиво: „Родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота...“ Дакле, једнаке могућности (једнакост могућности) и уравнотежена заступљеност (једнакост исхода) потиру једна другу. Не може се рећи да ће најквалификованији кандидати бити изабрани на неком конкурсу и у исто време тврдити да ће у исходу конкурса равномерно бити заступљени и жене и мушкарци. 

Затим, у Члану 4. закон помиње дискриминацију и појашњава да непосредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика, односно рода, постоји ако се лице или група лица „стављају или су стављени у неповољни положај, или би могли бити стављени у неповољни положај.“ А посредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика односно рода, постоји ако, „наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса, лице или групу лица ставља, или би могла ставити, због њиховог пола, полних карактеристика, односно рода, у неповољан положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то објективно оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.“ И овде, само наизглед, закон гарантује право на формалну једнакост. Дакле, оба пола би требало да имају исти третман.

Међутим, проблем је што сами аутори закона кажу да они не мисле да оба пола треба да имају исти третман. Према њима, ова одредба нема за циљ да гарантује формалну једнакост међу половима, већ напротив, једнакост исхода, односно једнаку или макар уравнотежену заступљеност: уравнотежена заступљеност полова постоји када је заступљеност једног од полова између 40–50% у односу на други пол, а осетно неуравнотежена заступљеност полова постоји када је заступљеност једног пола нижа од 40% у односу на други пол, осим ако из посебног закона не произлази другачије (Члан 6. тачка 9). Дакле, један пол, онај који је „угрожен“, мора да буде повлашћен у односу на други. При свему томе остаје нејасно ко додељује статусе „угрожених“ и „надмоћних“, и по којим критеријумима.

Поред тога, Члан 7. закона о родној равноправности помиње политику једнаких могућности. Али, за ауторе овога закона, политика једнаких могућности значи узимање у обзир различитих интереса, потреба и приоритета жена и мушкараца приликом доношења јавних и других политика и одлучивања о правима, обавезама и на закону заснованим интересима. Овакве формулације у овом закону потпуно потиру тврдњу аутора овога закона да се залажу против дискриминације. Овај пример спада у књишки пример озакоњења дискриминације. Дискриминација значи разликовати и третирати другачије.  Узимање у обзир различитих интереса, потреба и приоритета жена и мушкараца како наводе аутори закона, значи управо то да ће неко морати да одлучује о томе који су различити интереси мушкараца и жена и сходно нечијим одлукама даље ће се мушке и женске особе третирати, не као личности и појединци са свим правима и обавезама, већ као припадници идентитетских или интересних група. На основу своје припадности групи, жене и мушкарци ће даље бити третирани или као „угрожени“, или „привилеговани“.

Затим, Члан 11. предвиђа тзв. посебне мере које се одређују и спроводе у случајевима осетно неуравнотежене заступљености полова (односно када је заступљеност једног од полова између 40-50% у односу на други пол). Следећи логику овога закона, уколико би на тесту за пријемни испит за факултет више од 50% девојчица имало бољи резултат, онда би у складу са посебним мерама предвиђеним у таквим ситуацијама требало да се омогући одређени број дечака, иако су дали знатно слабије резултате од неких девојчица, како би се осигурала тзв. умерена заступљеност; и обратно. Дакле, услов за успех и запослење више неће бити квалитет, способност и стручност појединца, већ уравнотежена заступљеност и припадност „угроженим“ идентитеским или интересним групама.

Даље, закон говори нпр. у Члану 25. о политици једнаких могућности, а већ у члану 26. објашњава да је циљ закона „уравнотежена заступљеност“ полова, што значи управо једнакост исхода. Затим опет, у Члану 27. говори се о обезбеђивању једнаких могућности припадника одређених интересних група, али одмах у наставку наводи читав низ случајева у којима је могуће дискримнисати (третирати другачије) да би се постигао жељени исход.

 Сам закон, дакле, је написан тако да га је не могуће неутрално применити, а још је опасније то што је дефинисан на такав начин да само мали број привилегованих људи има право да протумачи и дâ коначну реч о томе ко је „угрожен“, а ко „привилегован“ и шта закон заиста значи. Но, највеће питање је, да ли је закон о родној равноправности јачи од Устава Републике Србије, с обзиром на то да, уместо Уставом загарантоване политике једнакости могућности (формалне једнакости), намеће политику јенакости исхода (супстантивну јенакост).

Супстантивна једнакост (једнакост исхода) чини неке људе „једнакијим“ од других.

 РОДНО ОСЕТЉИВ ЈЕЗИК

Највећи стручњаци и највећи ауторитети српске лингвистике већ су изнели своја експертска мишљења и детаљно указали на то колико је духу српског језика стран појам тзв. родно осетљивог језика. Детаљна и озбиљна мишљења српских лингвиста су више него довољна да се увиди колико је овај закон у најмању руку промашај, пуцањ у празно. Но, очигледно да је по среди нешто више од онога за шта се овај закон представља у јавности.

На Западу је снимљена серија Тудорс, прича о краљу Хенрију VIII. У једној епизоди, краљ је осудио Томаса Мора на смрт због његовог одбијања да каже да је краљ поглавар цркве Енглеске. Мор, у затворској ћелији, чека своје погубљење, а његов пријатељ долази да га моли да изговори оно што краљ од њега захтева. Мор му је одговорио да он то не може да уради, јер не верује да је то истина. У огорчењу, пријатељ му каже: Не мораш да верујеш, само треба да изговориш!

Када неко стави људски разум пред такаво калкулисање, то значи да је под чизмом тиранина. Томас Мор је изгубио главу.

Закон о родној равноправности не каже да целокупно српско друштво треба да верује у исправност језичких и друштвених промена, али каже да мора да их изговара и прихвати, а коначно и да промени свест (Члан 6. тачка 17). Ако то не учини, можда неће бити скидане главе, али сви који се не повинују овом закону могли би да остану без посла, а сви ће бити подложни казни коју суд одреди у зависности од врстер и величине преступа од 5.000 до 2.000.000 дин.

Дакле, ради се о принудном говору, односно о феномену када власт мења језик, говори како да грађани размишљају, које вредности могу да имају и намеће грађанима друштвене измене на основу силе закона. То се до сада сматрало незамисливим у савременим демократским друштвима, нарочито оним која имају и памте лоша искуства под тоталитарним режимима. Нажалост, велики део историје српског друштва је исписан под тоталитарним режимима. Но, надамо се да не прихватамо такве системе сад већ по навици, већ да, памтећи и имајући искуства, препознајемо симптоме и предупређујемо катастрофу. Језик српског народа никада у историји није био силом мењан од стране власти, већ је увек био производ природног процеса развијања из народа изражавајући дух народа.

Свакако, принудни говор је био присутан и раније, нпр.: ознаке на паклицама цигарета, таксе, извештаји итд., али ово је далеко горе. Овде се ради о политичком, штавише идеолошком мишљењу, које се законом намеће грађанима. На тај начин се успоставља прогресивна идеологија као друштвена норма. Појашњења ради, овде не сугеришемо да би држава требало да намеће неку другу идеологију. Управо супротно, држава не би требало да намеће ни једну идеологију законски, што значи, силом. Држава би требало да буде потпуно неутрална и непристрасна по питњу политичких и идеолошких мишљења. Али, аутори овога закона не тумаче закон из неутралне позиције.

Када је реч о једнакости, уставом загарантоване једнаке могућности подразумевају подстицање најквалификованијих мушкараца и жена за посао. Подстицање најспособнијих и најквалификованијих жена и мушкараца доприноси напретку друштва. Насупрот томе, уравнотежена заступљеност коју закон о родној равноправности намеће, ограничава друштво у сваком смислу.

Занимљив податак је и то да су психолози спровели научни експеримент, односно покушај стварања тзв. егалитарног друштва у скандинавским земљама. Егалитарно друштво подразумева потпуну једнакост међу половима. Али, оно што је научно показано јесте да, што су већу слободу за избор имала оба пола, то су разлике међу половима биле веће и израженије. Разлог за то, испоставило се, биле су различите природне склоности које два пола имају према одређеним позивима и пословима.

С тим у вези, не можемо а да не приметимо и то да још нисмо чули да идеолошки активисти траже једнаку заступљеност у рудницима, на грађевинским пословима, на ратним фронтовима и сл.  Па, чак и тзв. закон о родној равноправности словом једним не помиње равноправност и једнаку заступљеност у свим сегментима друштва, већ искључиво у сегментима политике и руководства, дакле власти и моћи. Наравно, овим ни у ком случају не желимо да кажемо да жене, или пак мушкарци, не би требало да буду на највишим позицијама. Напротив, сматрамо да би, као и до сада, оба пола требало да имају исту могућност да буду и посланици и министри и премијери и председници. За то у Србији до сада није требао овакав закон, јер то у Србији и није било питање. Само би, по мом скромном мишљењу, ипак требало ставити у први план способност кандидата (једнакост могућности), посебно на тако важним местима од којих зависи живот читавих народа, уместо стављања у први план уравнотежену заступљеност, или припадност некој „угроженој“ групи (једнакост исхода).

Уставом запечаћена формална једнакост (једнакост могућности) подразумева да најважније одлуке у име друштва доносе најспособнији политичари, мушкарци и жене; да децу уче најбољи професори, мушкарци и жене; да га лече најспособнији лекари, мушкарци и жене; да га превозе најбољи возачи и пилоти, мушкарци и жене; да слуша најбоље музичаре, мушкарце и жене; да чита и слуша најбоље извештаје најбољих новинара, мушкараца и жена; да гледа најбоље спортисте, мушкарце и жене итд. Са друге стране, супстантивна једнакост (једнакост исхода) у први план ставља припадност „угроженој“ групи, а то значи само то да најспособнија или најквалификованија особа више неће имати гарантован посао. Бојим се да ће се то тек показати као огроман проблем за друштво.

Уместо да се подстиче квалитет, нажалост, кроз овај и сличне законе подстиче се само осећај дубоке подељености друштва; са једне стране „угрожених“ групица, а са друге „привилегованих“.  У исто време, овај закон, озакоњује дискриминацију на основу припадности идентитетским и разним интересним групама. Идеологија која се намеће кроз овај и сличне законе, представља друштво као дубоко дискриминаторно, јер је увек неко „угрожен“, а младе генерације стасавају уз свест да су људи суштински сурови и да је човек човеку уствари проблем и претња. Нажалост, од таквих генерација не можемо очекивати да имају ни поштовање, а камоли љубави према свом окружењу и своме ближњем, а последице могу бити несагледиве.

Укратко, закон о родној равноправности је неприхватљив из следећих разлога:

1) Супротно уставом загарантованој политици једнаких могућности (Члан 15.), овај закон намеће политику супстантивне једнакости, односно политику једнаких исхода. Тиме је закон директно супротстављен Члану 15. актуелног Устава Републике Србије.

2) Држава силом закона мења језик да би постигла преумљење народа. Питање на које ми данас треба заједно да дамо одговор јесте да ли власти, силом закона, могу да терају људе да говоре оно што би оне (власти) желеле да чују, без обзира на садржај говора?

3) Овај закон је испуњен нелогичностима јер не прави јасну разлику између формалне и супстантивне једнакости, а као што смо видели, те две једнакости су супротстављене једна другој и никако не могу да стоје једна уз другу.

Донесен је закон о наводној равноправности, који уствари само дискриминише и прави дубок јаз у друштву. Ово није једина измена закона у том правцу. Ова идеологија се већ раширила. Политичари, професори, лекари, новинари, правници, корисници државне касе, сви морају да се ускладе са датом идеологијом, или ће бити прокажени. Не морају у то да верују, али морају тако да говоре.

Писали смо раније о појмовима социјална или друштвена правда или критичка теорија друштва и како се злоупотребљавају појмови. Нити социјална или друштвена правда има за циљ правду која се односи на свакога подједнако, нити критичка теорија друштва има за циљ критичко размишљање друштва. Ово је примена сирове моћи која се дешава пред нашим очима. Ово је начин на који друштва склизну у мрак. Уколико овај и слични закони заживе у друштву, треба бити забринут.

свештеник Владимир Вранић

 

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!