Ако човек изгуби наду, истовремено губи и веру у своје спасење

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима даје хришћанима хијерархију исправног односа према животу. Он дословно пише следеће: „Из туге долази стрпљење, из стрпљења долази искуство, из искуства долази нада, а нада се не стиди,јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рим. 5,3-5). Односно, апостол каже да су туге темељ живота, а исправним односом према њима човеку се даје нада да живот није узалудан. Нада је, наравно, добар „зачин“ за свако стање људске душе.

Наш живот се састоји од туге, без обзира на статус, положај у друштву и неке индивидуалне карактеристике сваке особе. И тако из генерације у генерацију. У почетку, туге нису биле природне за нашу природу, већ су услед пада постале саставни део људског живота. Грех наших предака је тај раздор унео у људску природу, у однос човека са светом и у његов однос са Творцем.

Узроци туге су и наша понашања. Постоје тестови који нису у вези са гресима појединца, али их човек свеједно подноси. Ово се односи на глобалне катастрофе, катаклизме, над којима човек нема контролу. Постоје посебни случајеви када  човека задесе болести и околности (ово знамо из житија светих), које нису у директној вези са грехом. Али, ако постоји нада да је све што нам се дешава од Бога, онда човек почиње да се односи према искушењима на сасвим другачији начин, више не пада у очајање.

Међутим, туга може да сатре човека, да га доведе до очајања и роптања.

Свети оци говоре, размишљајући о тугама и болестима, да је немогуће постати свет ако у близини нема људи који ће те преварити и учинити зло. Али само сопствени однос према тузи одређује да ли је човек свет или грешан.

Један од стараца Атона дао је умесно поређење: патња, туга, болест су замке Божије, којима Господ хвата људске душе да оне, занесене потоком, не падну у разбеснело светско море и ту се не удаве. Нажалост, изгубили смо способност да гледамо директно у очи Бога. Изгубили смо способност, због греха, директан поглед на Бога. Вео лежи на нашим очима, вид је замагљен. Скривамо своје очи од Бога, чак и у време невоље не вапимо за помоћ Њему, изгубили смо способност да видимо узрочно-последични однос.

Господ нам шаље такве лекове као што су болести, туге, свакаква искушења да би нас исцелили и да бисмо, коначно, непосредно, отворили своје очи за Њега. Ако се надамо да све долази од Бога, онда ће нам Господ дати још једну врлину – трпљење. Човек учи да издржи, а не ради се о томе да све иде својим током. Не, стрпљење је велика сила! То је способност човека да смирено одговори на зло које постоји у овом свету, понизно, без агресије и жестине умирујући тако и себе и особу која је била „диригент“ зла.

Ако се научимо да трпимо (а можемо издржати само када постоји љубав и нада у Бога), онда нам Господ даје следећу врлину – искуство. То јест, особа већ зна како да поступи у датој ситуацији. Страх се повлачи. Човек се не плаши ни болести ни туге, познаје механизме суочавања са њима, разуме да се све може победити и издржати уз помоћ и силу Божију.

Ако научимо да трпимо, да ћутимо, да не узвраћамо злом за зло, чак ни да не одговоримо погледом на оно што нам је речено, већ једноставно да прећутимо, тада се ланац зла прекида.

А када научимо да издржимо и стекнемо то искуства, онда ће нам бити дата следећа висина. Ово је нада која никога није посрамила. Нада је својствена човеку од рођења. Човек не може да живи без наде. Друга је ствар што се неко нада у Бога, а неко у оно што је повезано са земаљским животом.

Ако човек не верује у вечност и Бога, почиње да се нада нечему земаљском: моћи (међутим, знамо да моћ није постојана, често је лажна); материјалним добрима, новцу (али колико је људи банкротирало и све изгубило за трен ока); блиским људима (а колико је издаја било у нашем свету од најближих људи). Из искуства видимо да је бесмислено и немогуће надати се земаљским стварима. Само те Бог никада неће издати или изневерити. Он је увек поуздан! Он ће увек бринути о човеку, јер је његов Створитељ, Он нам је удахнуо живот и овај живот је почетак нашег живота у вечности.

Али све ове висине су могуће само у једном случају: ако волимо Бога и уздамо се у Његов добри Промисао за нас.

Митрополит Антоније (Паканич)

pravlife.org