Животне лекције генијалног Виктора Франкла

Хиљаде књига самопомоћи се објави сваке године, обећавајући кључ за срећу и откривање смисла живота, али мемоари Виктора Франкла из 1946. бавећи се суровом трагедијом другог светског рата, нуде јединствен и једноставан одговор. Франкл каже да проналажење среће почиње одустајањем од потраге за срећом.

Аустријски психијатар Виктор Франкл написао је психолошке мемоаре под називом „Зашто се нисте убили“. Kроз лична и искуства других логораша Аушвица представио је своју теорију логотерапије по којој је смисао, а не успех или срећа, сила која покреће људски живот. Он пише:

„Живот не чине околности неподношљивим, већ недостатак смисла и сврхе“.

Франкл чврсто верује да се људски дух може подићи изнад околности које је немогуће и замислити.

„Kада више не можемо да променимо ситуацију, изазвани смо да променимо себе“.

Логотерапија се мање бави прошлошћу и испитивањем свести, она је окренута будућности и смислу сопственог живота према коме се треба усмеравати. На питање, шта је смисао живота, он одговара

„Животни смисао се разликује од човека до човека, из дана у дан, из сата у сат. Зато и није тако важан општи смисао живота, колико специфичан смисао живота у датом тренутку. Поставити тако уопштено питање било би као да питамо шаховског мајстора који је шаховски потез најбољи на свету. Једноставно, нема најбољег, или чак доброг, потеза који не би зависио од ситуације у игри и од особина противника.„
Лекције које је Виктор Франкл научио на тежак начин звуче једноставно и у томе је њихова лепота.

1. Не можемо да бирамо своје околности, али можемо да бирамо свој став.

Франкл каже да, када је све друго одузето, човек и даље има своју последњу слободу, а то је слобода да ‘бира свој став у било каквом склопу околности’. Ми доносимо одлуку да наставимо даље, да наставимо да се будимо и живимо свој живот сваки дан, зато што верујемо да постоји нека виша сврха – да наша патња није узалудна.

„На неки начин, патња престаје да буде патња у тренутку када добије смисао, као што је смисао жртвовања“

2. Љубав је чувар смисла

Смисао може доћи из различитих извора, али ни један није снажнији од љубави. Франкл пише да је у рововима Аушвица доживео истину старог клишеа да ‘све што ти је потребно је љубав‘. Мисли о вољенима, Франкл пише, пружају човеку осећај благостања макар на тренутак, чак и када му ништа више није остало.

„По први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли као последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.“

3. Живот захтева смисао за хумор

Франкл верује да бирајући смех и смисао за хумор, више него било шта друго нам може помоћи да се ‘издигнемо изнад сваке ситуације’. Он објашњава да су затвореници проналазили мале моменте слободног времена током којих би причали вицеве и смејали се.

„Покушај хумора и посматрања свега у хумористичком светлу ствара вештину која се зове уметност живљења.“

4. Успех и срећа нису крај и немају крај

Франкл је жалио чињеницу да савремено друштво себе описује кроз достигнућа, што умањује вредност оних који нису нужно толико успешни и срећни као други. Његов савет за срећан (и успешан) живот, јесте да се не јури за успехом, већ уместо тога треба посветити себе нечему већем од нас самих, и пустити успех да нас прати као неизбежан нуспродукт тог залагања.

„Не циљајте ка успеху. Што више циљате и од њега правите мету, више ћете га машити. Јер успех, као и срећа, се не могу пронаћи, они морају настати, а они настају само као последица личне посвећености разлогу већем од самог човека или као нуспродукт нечије потпуне предаје другој особи. Срећа мора да се деси, а исто важи и за успех, морате да дозволите да вам се десе тако што нећете мислити о њима.“

drvladimirdjuric.rs