О сиромаштву, Цркви и смислу вере

 Црква није социјална установа. Није.
А није, нужно, ни национална, бар не на онај ултимативно-одређујући начин. Јесте аутокефално-српска, народна и отаџбинска (посебно у нашем светосавском случају), али, понављам, не и стриктно национална.

То не значи да Цркву не треба да занима страхота свакодневног страдања оних којима сиромаштво дословно уништава живот. Нити да Црква не треба да буде уз свој народ и његове муке и отаџбинске идеале.

Али значи да у Цркви треба да тражимо УТЕХУ ОД НЕПРАВДЕ ОВОЗЕМАЉСКОГ ПОРЕТКА СТВАРИ, а не политичког и друштвеног реформатора и главни опозициони стуб противљења похлепном, безбожном и корумпираном режиму.
Једноставно, то није Њена функција, ни мисија.

Ко то не разуме, ништа не разуме. Не само о Цркви и православљу, већ и о животу, греху, врлини, подвигу, смрти, Богу, смислу, голготском путу, сведочењу вере, мучеништву, идеји заједнице...

Црква је Дом Молитве и Свети Сабор верујућих, окупљених око јеванђелског олтара са честицом мученичког сведочења вере.

Зар то није довољно? Па чак и превише у овој духовној пустињи која као своје лажне "оазе" представља разне утопијске (најчешће политичке) фатаморгане.
Кажем превише јер, очигледно, нисмо заслужили овакав Божији благослов и тако моћну утеху и ефикасно средство за нашу борбу против смрти и греха.

Црква је извор бистре воде, на коме можемо да, бесплатно и кад год пожелимо, утолимо смртоносну жеђ што нас непрестано мучи и убија. А ту можемо и да добијемо светиљку кандила вере која нам помаже да се не сломимо у мраку свакодневице и не упаднемо у страшно, самоубилачко безнађе.

То је разлог постојања Цркве и (толико нападаних) посредника између нас и Свете Тројице. "Само то".

Онај ко уместо да иде на поменути извор, гледа у њега са стране и осуђује и коментарише чуваре ове драгоцене и спасоносне светиње - промашује тему.

Нисмо ми ту да се бавимо процењивањем чувара светог извора (а њих има разних), већ да се напојимо и Богу од свег срца захвалимо на овом дару и оваквој могућности.

То је суштина проблема неразумевања самог смисла Цркве и нашег учешћа у њој.

Опседнути политиком (и њој припадајућој маштаоницом необавезне и лакомислене логореје), ми и Цркву покушавамо да убацимо у исти кош са свим осталим институцијама, насталим на земљи и од овоземаљских, трошних материјала.

Хоћемо да Црква буде комбинација државе, суда, мађионичарске представе, Црвеног Крста и некакве социјалне институције.
А она то није, нити може бити.

Ко год у Бога не верује ни не може другачије да размишља, јер његов атеизмом покварени систем мишљења не досеже до мистичног порекла и правог "начина кориштења" Цркве, литургије, исповести, причешћа, крштења и других светих тајни... Па онда лупа к'о Максим по дивизији и, гледајући једно, види нешто сасвим друго.

Али, појавише се ту и изгубљене душе разноразних верника што бесловесно и духовно дезоријентисано лутају електронским булеварима интернет цивилизације. Па онда ту, како знају и умеју, праве неку своју "Цркву" (пуну неизбежних подела и непрестаног трагања за "још чистијом заједницом у Христу"), са само њима знаним правилима, прохтевима и жељама, својим сопственим критеријумима и ниским хоризонтима оваквог разумевања црквеног и верничког поретка ствари.
И они онда одбацују нашу Цркву због тобожњих или стварних "грехова свештенства", потпуно и трагично промашујући тему.

Као и сви службеници и све слуге, тако и службеници и слуге Цркве нису изузети од државних и небеских казни и награда. И то пада њима на душу и образ.

Али то није наша ствар, нити пожељна (а камоли најважнија) тема нашег боравка у Цркви и размишљања о њој.

Не бирају лаици свештенике (а камоли патријарха), нити могу да процењују благодат Духа Светог којим се рукоположе "чувари извора", слуге и службеници који нам точе воду са њега и помажу да не упаднемо у провалију која се налази свуд око њега.
Па је онда бесмислено процењивати, као у судници или кладионици, "ко је какав" и да ли ће изгубити или победити у утакмици која још траје (и нама, као и сваком другом).

Ето, то је оно што сам желео да вам кажем и пренесем.

Ако успем да ма код једног јединог свог читаоца бар мало појасним ово данас тако актуелно и толико погрешно схваћено "питање Цркве", смисао овог мог данашњег труда је испуњен.

P. S.
Ја одлично разумем критичка размишљање на тему "несавршености свештенства" и оно није далеко од онога што и сам видим и прижељкујем.
Али сам, на време, схватио где ћу завршити, оптерећен и обузет оваквим размишљањима.
Пут у пакао је, често, "поплочан добрим намерама".

Живели ми у свеопштој дигитализацији или не, исто нам је потребно што и нашим, недигитализованим прецима.
СПАСЕЊЕ. И бистра вода вере којим ћемо гасити СВОЈУ ЖЕЂ, без обзира на то какви су службеници и слуге што нам, ето, точе ту воду.

Пођимо од претпоставке да су они, рецимо, најгори могући (још много гори него што заиста јесу). И шта сад?
Шта ћемо с тим, КАД НЕ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ТУ ИШТА ИЗМЕНИМО ЈЕР ЈЕ ЦРКВА ИНСТИТУЦИЈА ШТО НЕ ПОДЛЕЖЕ НАШИМ ЖЕЉАМА И КРИТИКАМА?

Не можемо да утичемо на црквену јерархију ни кад је боља од нас, ни кад је гора него што смо ми (или бар неки од нас).
Не можемо да бирамо, нити да будемо бирани, нити да мењамо ма шта.

То није могло ни вековима уназад, не може данас, неће моћи ни у будуће.

И да ли ћемо НАПУСТИТИ ЦРКВУ ЗБОГ ТОГА И ТАКО СЕ ЛИШИТИ СВОГ СПАСЕЊА, ОДРИЧУЋИ СЕ, РАЗОЧАРАНО, ПРИЧЕШЋА (чији смисао не зависи од тога какав је свештеник што врши причест) или ћемо се молити да све буде боље (појачавајући молитву) и истрпети, себи и свима на корист, све то што нам смета, налазећи снагу за то. Као што су успевали наши разумни и у верским питањима трпељиви преци.

Или или.

Тако то бива.

Ја сам своју одлуку донео, Богу хвала.

Драгослав Бокан 

pouke.org