Приче из Пчиње - Саобраћајка

Јуни 27, 2022 - 15:25

0 45

Пошаље отац једног дана брата да нас „Волгом“ довезе у Свети Пантелејмон. Био је то прави предах. У то време имали сморуску „Волгу“, стару четрдесет година. Али свеједно, да је она неуништива, видеће се касније. Кварила се она на сваких сто километара, али је служила. Било је то на Сретење. Дође брат по нас и ми радосно ускочисмо у кола. Кренули смо спокојно и изгледало је да је све у реду. Међутим, кад дођосмо до оног места где почиње провалија, брат поче чудно да мљацка и прави тикове. Кола почеше да хватају залет на оној низбрдици, па све брже и брже. Видимо ми да је он подигао ноге са команди. Помислим да су отказале кочнице. Управља он воланом, али од убрзања више не стиже да смота у кривини. Летимо уз ону провалију, савлађује он волан, али убрзање све веће и веће. Прођосмо литицу и у пуној брзини улетесмо у село. Ту већ није могао да савлада кривину и крене да је исправља. Покосимо човеку ограду од жице и дрвених дирека целом дужином дворишта, па кренемо да трсимо гвоздену ограду са бетонским темељем. Ту је кривина већ била већа, па је исправимо до краја и пробијемо ту ограду и гађамо у зид који је био иза ограде, те улетимо човеку у кућу или шупу, не знам шта је то било. Ту се зауставимо.

Напред брат возач, поред њега гост који је пошао да му прави друштво, позади нас три потонуле у седиште. Наравно, никоме ништа није било, јер је то била руска „Волга“. Богу хвала! Да су било која друга кола била, вероватно би нам на том зиду стајале умрлице. Наш тенкић спаситељ је после ове битке завршио на отпаду.

Поизлазисмо ми ћутке из оног крша. Видим, да ми ноге у коленима нешто клецају. Друго ништа не примећујем. Глава ми потпуно празна. Ни једну једину мисао немам у њој. Ни „Боже помози“, ни то ми није пало на памет. А трајало је то, летели смо и летели и убрзавали. Да, кад смо улетели у село, само сам помислила: „Јој, само да неко дете не буде на улици.“

Питам после госта сувозача:

„Што ниси реаговао? Ручна или...“

„Нисам схватио шта се догађа. Рачунам, њему је отац благословио да вози. Најмања ће штета бити ако се не умешам.“

Никоме није било јасно шта се догодило, а у ствари возач је имао епи-напад у том тренутку. Отказале су му ноге. Срећом што нису и руке. Само нас је Бог и Мајка Божја спасла да не завршимо у оној провалији.

Од тада, кад се приближи Сретење, мени благо крећу да клецају колена.

Сретење ме увек подсети да се понашам као да ћу вечно, а у ствари сваког тренутка може да буде крај. Бар да помислим: Боже помози!

facebook.com/manastirbrnjak