Све је дозвољено = психотраума

А последњих година на мом видику се све чешће појављују предшкс ска деца, чије понашање у почетку изазива најтужније мисли толико су она агресивна, непослушна, неадекватна. Пожелим сместа да их пошаљем психијатру, али већ знам да не вреди журити се. Врло је могуће да су то просто жртве „слободне педагогије“ деца, коју су до четврте године васпитавали „без неугодности“, ништа им нису забрањивали нити су их кажњавали. А у случају демонстративног неповиновања беспомоћно су ширили руке, или чак почели да се плаше детета. И да се не би упуштали у разговор с њим, спремни су били да му буквално у свему попусте.
Рекло би се да су то изузетно комфорни услови, а заправо су они најокрутнија психолошка траума, при чему перманентна. Док такав брод без кормила и једра јури само по породичном пристаништу, он се још мање-више држи на води. (И то, ако у породици постоји друго дете или бака и дека, који још нису заборавили да се деца не смеју распустити, у пристаништу је стално олуја). Али неизбежан излазак на отворено море у друштво прети бродоломом.
Како могу туђи одрасли људи да реагују на дивље испаде таквог слободољупца? Ако наговарања не помажу, онда обично преостаје само један начин одбацивање. А дете је баш, напротив, навикло да буде у центру пажње, тако да оно своје изгнанство доживљава нарочито тешко. Неуспеси рађају увреде и нови налет агресије… Излазак из зачараног круга је у промени става родитеља. Ако се они на време досете, изграде јасан систем подстицања и кажњавања, дете може да се промени набоље скоро толико да не може да се препозна. (С раним психо-траумама се тако дешава, ма родитељи још нису стигли ни да сазнају какво је заправо њихово дете, а његов прави карактер се већ изобличио под утицајем психо-трауме).
А ако се задржи процес „слободног васпитања“, веома је могуће да ће посета психијатру бити неизбежна, и ствар се неће свести на један састанак.
Али понекад (срећом, засад још увек ретко) родитељи су тако прожети либерализмом, да им је лакше да оду код лекара и да кљукају дете таблетама, него да промене своје ставове. Једна моја познаница је дошла да се посаветује због свог шестогодишњег сина, који је више пута био ухваћен у крађи. Углавном је крао разноразне ситнице, али то није мењало ствар. Ситуација свеједно није била баш пријатна. На моје питање како су Игоришку први пут казнили, мајка је неочекивано грубо одговорила: „Ја га никад нисам казнила и немам намеру да га кажњавам. То је мој принципијелан став“. И колико год сам покушавала да јој сугеришем простодушну мисао о томе да у школи, у коју ће Игоришка да пође за пола године, нико неће гледати његовим „малим несташлуцима“ кроз прсте, а од лошег гласа се после тешко може ослободити, мама је тврдоглаво понављала своје. Најзад сам, мислећи да ћу је тиме уплашити, предложила да јој дам податке дечјег психијатра. Можда дете треба озбиљно да се лечи? А какво је било моје изненађење кад се мама лако и чак радосно сложила с тим! Па Игоришка није био болестан. Просто, како се у стара времена говорило, „дете није видело батине“. Али мами је било једноставније да га пријави као психички болесног, него да разљути идола слободе, којем се тако ревносно и несмотрено поклањала.
 

ТАТЈАНА Шишова

svetosavlje.org