Ако не одеш у храм за Васкрс – издао си Бога?

Сведоци смо колика се паника, неспоразум, на неким местима и очигледно саблажњавање верујућих људи подигло око болне чињенице да ове године нисмо могли да прославимо Васкрс као и увек. Мислим да је у овој ситуацији јако добро присетити се догађаја из живота новопрослављеног Светитеља Православне Цркве, Јакова Цаликиса.

„Док је Јаков служио војску, био је побожан исто као и раније. Чувао је своју веру, своје молитве, љубав према другима, своју послушност према претпостављенима. Зато су га претпостављени и волели, волео га је и командир , али и пуковник Поликарп Зоја. Наравно, као што је често случај, војници су га задиркивали и вређали, али им је он узвраћао љубављу, радошћу и стрпљењем.

Јаков је служио четири године у војсци због Грађанског рата у то време. Једном, за време Васкршњег поста, командант му је дао дозволу да оде из јединице за Страсну седмицу, знајући за његову побожну жељу да иде и учествује у службама Страсне седмице и Васкрса. Срећан, дакле, са дозволом за одлазак у руци отишао је у спаваоницу. Тамо је видео свог друга из чете веома узнемиреног и тужног који му је рекао: „Одлично за тебе Јакове, што си успео да добијеш дозволу; бићеш на својим службама и баш ће ти бити добро. Што се мене тиче, ја ћу бити затворен током ових дана, а вереница ће ме чекати“.

Јаков је размишљао о овоме и саосећајући са својим другом, рекао му је: „Не брини се, отићи ћу до командира и уместо мене ти узми дозволу и иди“. Он је чак и питао за које дане жели дозволу за одлазак. Други војник је одговорио: „Па, зар не би требало да будем тамо за Велики Четвртак? И онда да будем ту за Велики Петак? И зар не бих требао да будем са вереницом на Велику Суботу и са њом да будем за Васкрс?“ На ово је Јаков одговорио: „У реду, све ћу уредити са командиром“. И заиста је отишао до командира, заузео се за њега и дао своју дозволу свом другу војнику.

И иако је добио дозволу од свог командира, он сам је остао иза да чува стражу током свих ових светих дана. Није мислио на себе и своју побожну жељу да иде и да се моли, јер је други војник желео да иде својој вереници. Из љубави према свом ближењем он је жртвовао своју дозволу и остао да чува стражу.  И са места на коме је чувао стражу, он би чуо звона са цркве и видео хришћане где иду на службе, замишљао би да је на служби и са места своје страже певао песме Страсне седмице којих је могао да се сети.“

Ову повест је сам свети Јаков Цаликис испричао митрополиту Неофиту када га је посетио као студент. Митрополит се сетио ове приче у недавном разговору о светом Старцу на следећи начин, са врло занимљивим детаљима:

Када је старац Јаков са Евије служио војску, пре него што се замонашио, добио је дозволу да дође кући за целу Страсну седмицу и Васкрс. Међутим, током ове недеље, приметио је да је један од његових другова војника био веома нерасположен. Питао га је: „Зашто си тако тужан Георгије?“

„Јакове, ти си са својом религиозношћу успео да убедиш командира да ти да целу недељу слободно. Теби ће бити лепо са твојим певањем, твојим монашким правилима, али шта са мном? И ја исто хоћу да идем у своје село да проведем Васкрс са својом вереницом.“

„Добро, Георгије, хоћеш дане за Васкрс – да ли желиш и још пар дана?“

„Па, било би добро да имам и Велики Петак слободан, па чак и Четвртак, тако да могу да одем до цркве и чујем пар Јеванђеља“.

„Не брини се, Георгије, побринућу се за то.“

Овај човек Божији који је живео за службе – то је био његов живот, црквене химне су било његово дисање – он је све то жртвовао ради свог ближњег и остао у касарни – Велики Четвртак, Велики Петак, Велику Суботу и Васкрс.

Из радозналости сам га питао: „Па добро, Старче, како си провео те дане?“

„Чувао сам стражу и са брда сам гледао Атињане како иду у храмове и покушавао сам да понављам Исусову молитву. У Васкршњој ноћи, када сам чуо радосна звона, уздахнуо сам и рекао: ‘О мој Христе, сада хришћани примају Твоју свету Светлост’. И док сам ово говорио, света Светлост је дошла и на мене исто тако!“

„Како се то догодило, Старче?“

„Па, дете моје, светлост са висине је дошла и отпочинула на мени и ја сам постао сав светлост!“

Човек Божији је жртвовао створену светлост Васкршње свеће и примио нестворену Светлост Божанства. Ово је био Старац Јаков. Ово је било у његовој природи – спремност да жртвује чак и своју молитву и свој лични труд и борбу, ради љубави према ближњем.

tvrdjavaistine.org