Неодлучност

Шта ћете радити вечерас? Шта ћете вечерати? Ова питања су примери неких од бројних одлука које доносимо током дана, често да тога нисмо ни свесни. Многе од њих нису нарочито важне, али повремено се суочавамо са животним ситуацијама у којима треба да донесемо неку важну одлуку. Што је важнија одлука коју треба донети, то се више људи суочава са проблемом одлучивања – неодлучношћу.

Оно што људе спречава да донесу одлуку јесте то што нису сигурни која је од могућности које су им на располагању боља, тако да се плаше да ће погрешити, да ће погрешно изабрати. Проблем неодлучности се не појављује када људи бирају између очигледно добре и очигледно лоше могућности, већ онда када им се обе могућности чине добрим или им се обе чине лошим. Тада имају тешкоћа да одреде која је боља, односно која је мање лоша.

Психолошке игре пребацивања

Када неко одлучује о нечему, он је одговоран за последице своје одлуке. Уколико је добро одлучио, тада је заслужан, а уколико је погрешио, тада је крив за настале негативне последице. Избегавање одговорности, то јест могућности да ће бити направљена грешка у одлучивању, да ће бити крив јесте главни разлог за неодлучност.

Проблем је што у ситуацији када мора да донесе неку одлуку особа не може избећи одговорност: или је одговорна за одлуку коју је донела или је одговорна што није донела никакву одлуку. Ако је одлучила да неће доносити одлуку, она је одговорна за последице недоношења одлуке.

Управо због страха од преузимања одговорности неодлучни играју различите психолошке игре како би одговорност за одлучивање „пребацили” на неког другог. На пример, саветују се са другима, поступе по савету, па ако буде погрешно, оптуже друге да су им дали погрешни савет, да су их „убедили” да донесу погрешну одлуку. Особа која жели да оде из емотивне везе, али се колеба, може почети да се понаша иритирајуће, тако да на крају њен партнер буде тај који доноси одлуку да везу треба окончати.

Многи своје одлучивање препуштају својим осећањима. Они кажу да је добра одлука она са којом се осећају добро. То значи да су одлучивање препустили својој интуицији. Како је интуиција процес обраде информација кога људи нису свесни, већ су свесни само његовог резултата, то значи да су одлучивање препустили свом несвесном. Ту постоје два проблема. Први је што и несвесно греши, па је интуиција такође погрешна. Други је што је тешко доћи до доброг осећања када се бира између две добре или између две лоше могућности.

Када се бира између две лоше или две добре могућности, или када је избор још комплекснији, тада су у предности они код којих је процес одлучивања свестан. Како увек оцењујемо да ли је нешто добро или лоше на основу неких критеријума, тако морају постојати критеријуми на основу којих оцењујемо да ли је нешто добра или лоша одлука. Када неко постави неколико јасних критеријума, он може аналитично сагледати изборе које има. Ако неко купује стан, на пример, он треба прво да дефинише критеријуме који су му важни, а које будући стан треба да задовољи. Тек тада он треба да на основу тих критеријума процени станове који му се нуде и да се одлучи за онај који их највише задовољава.

Вештина одлучивања се учи

Ово свесно управљање процесом одлучивања се некада назива вештином одлучивања. То је вештина која се може научити и увежбавати.

Некада људи кажу да је добра одлука она која је касније довела до позитивног резултата. Проблем са овом дефиницијом јесте што се одлучује у једном временском тренутку, а резултати уследе у неком другом времену које може бити удаљено месецима или годинама од тренутка одлучивања. Такве добре одлуке би могли да доносе само видовити људи. Особа која одлучује у једном тренутку, треба да одлучује на основу информација које има у том времену. Како се касније разне околности могу неочекивано променити, добра одлука може некада имати лош резултат.

Када неко схвати да је донео погрешну одлуку, тада треба да донесе нову одлуку у складу са новим информацијама. Највећа грешка је не признавати грешку и бранити погрешну одлуку.

Зоран Миливојевић

politika.rs