Бог од нас тражи само добро настројење, добру вољу, коју чемо да пројављујемо макар и малим, усрдним подвигом, и осећањем своје грешности. Све остало Он даје. У духовном животу нису потребни мишићи. Подвизавајмо се смирено, тражимо милост Божију, и за све Му благодаримо. Над човеком који се без икаквих својих планова предао у руке Божије, остварује се пламн Божији. Колико је човек поробњен својим “ја”, толико он заостаје; не напредује духовно, јер спречава Божију милост. Да би напредовао, човек треба да има велико поверење у Бога.
У сваком тренутку, Бог својом љубављу милује срца свих људи, али ми то не осећамо, јер су наша срца прекривена талогом. Кад очисти своје срце, човек бива дирнут, изгара, силази с ума.
Он тада види доброчинства и доброту Бога који све људе једнако воли.
За оне који се муче - Он страда, за оне који се труде да воде духовни живот - Он се радује. Ако приљежна душа само помисли на Божија доброчинства, уздоже се у висину, а да не говоримо о томе ако се сети својих грехова и велике Божије милости! Када су човекове душевне очи чисте, он види Божију бригу о себи и дргуима, осећа и преживљава Божански промисао својим огољеним и осетљивим срцем и тада изгара од благодарности; силази са ума - у добром смислу те речи. Јер, дарови Божији, кад их човек осећа, стварају пукотину у његовом срцу, расцепљују га.
А после, милујући његово приљежно срце, Божија рука дотиче ту пукотину срца, па човек изнутра поскакује, а његова благодарност према Богу расте. Они који се труде, осећајући сопствену грешност и Божију доброту, поверавају себе Његовом великом милосрђу, уздижу своју душу у Рај, уз велику сигурност и мали телесни труд.