Провоцирање

Како се повремено сви сусрећемо са провокацијама других људи, корисно је разумети природу провоцирања и улоге провокатора и провоцираног.

Српска реч за провоцирање јесте изазивање, што значи звати некога да изађе из. Исто такво значење има латински provocare, јер долази од pro – испред, и vocare – звати. Провоцирање је увек свесна и намерна радња онога који провоцира, а који жели да код другог изазове одређено емотивно стање које ће резултирати у одређеном понашању.

Провоцирање је психолошка манипулација са циљем да се друга страна одазове на онај начин који жели онај који провоцира, а провоцирани не жели. Претпоставка оваквог понашања јесте да су две стране у конфликту, и да у том конфликту дата реакција одговара провокатору, а не одговара провоцираном. Зато у случају испровоцираности провокатор добија, а испровоцирани губи.

Провокатор има предност јер у случају да провоцирани отрпи провокацију, провокатор има задовољење што се провоцирани лоше осећа, а у случају да провоцирани реагује на очекивани начин, провокатор има другу добит. Циљ провокације може да буде нека реакција која провокатору даје оправдање да постане „оправдано” агресиван према испровоцираном или сасвим супротно, да има добит тако што ће себе да представи као жртву испровоцираног.

Провоцирање може да буде отворено, као у случају исмевања, вређања, понижавања, уношења у лице, замахивања, итд, или може бити прикривено у смислу суптилних психолошких порука, потсмехивања, зурења, намигивања и слично.

Иза ових радњи стоји намера провокатора да својим понашањем иритира провоцираног све док његова непријатност толико нарасте да „изгуби контролу” над собом и поступити на очекивани начин.

Некада давно се у правној теорији сматрало да провоцирање оправдава насилну реакцију провоцираног, јер се претпостављало да би сваки разуман човек у таквој ситуацији потпао под деловање снажних емоција и постао насилан.

Данас то није тако зато што се сматра да су људи дужни да се контролишу без обзира колико су љути или увређени. Зато провоцирање не може да буде узрок реакције провоцираног, већ да је он тај који је одговоран за своју реакцију и да има избор да не реагује или реагује на неки други начин.

Препознати туђу провокацију је важан аспект социјалне интелигенције. Само препознавање провокације као такве помаже особи да буде отпорнија и да јој не подлеже.

Слаба тачка провоцираног је када мисли да ће провокатор и публика мислити нешто лоше о њему као особи ако се не одазове на провокацију. Како се још у основној школи млади сусрећу са различитим изазивањима вршњака, родитељи им могу помоћи објашњавајући шта провокација јесте и да није важно шта ће други мислити о њима ако се не одазову на изазов.

Зоран Миливојевић

politika.rs