Зашто је Богу потребна наша упорност?

Децембар 2, 2023 - 22:38

0 96

Живот са свим својим потешкоћама – личним и друштвеним – изнова ме враћа на ове јеванђељске епизоде. Али нису ми увек били јасни - у једном тренутку су изгледали чудно и изазивали су збуњеност:
„...И рече им: Претпоставимо да неко од вас, имајући пријатеља, дође к њему у поноћ и каже му: пријатељу! позајми ми три хлеба, јер ми је пријатељ дошао с пута, а ја немам шта да му понудим; а он ће му изнутра рећи у одговору: не гњави ме, врата су већ закључана, а моја деца су са мном на кревету; Не могу да устанем и да ти га дам. Ако, кажем вам, не устане и не да му из пријатељства с њим, онда ће из своје упорности устати и дати му колико тражи. И рећи ћу вам: ишчите, и даће вам се...“ (Лк. 11, 5-9).
Спаситељ се више пута осврнуо на ову тему и сличне примере – види параболу о неправедном судији и удовици која га је досађивала (уп. Лк. 18,1-9)
Шта Господ хоће да нам покаже на примеру неодговорног ближњег и злог, непоштеног судије?.. Да и од њих можете нешто постићи ако сте тврдоглави – или досадни, или упорни, како год хоћете – па чак и од Љубећег – посебно? Али оно што сиромашна удовица добије од судије, а комшија од поспаног и раздраженог комшије, није више бесплатан дар, не од љубави. Али ми очекујемо дарове љубави од Бога, и не постоји начин да Га натерамо на било шта. Каква је ту веза, помислих: зар да Га заиста замарамо својим молитвама... па да нам коначно да оно што тражимо?..
„И рећи ћу вам: тражите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; Јер сваки који иште добија, и ко тражи налази, и који куца отвориће се“ (Лк. 11,9-10).
Да ли свако ко тражи прима? Још један разлог да будете збуњени и збуњени. Уосталом, свакодневно искуство сугерише: можда нећете добити оно што тражите, чак и ако се за то молите сваки дан годинама...
Али читаво питање је, испоставило се, шта тражити. Нико нам није забранио да тражимо од Бога здравље – за себе и своје најмилије, за добар живот, срећу у послу, мирно небо итд. Али нико није дао гаранције да ће ти захтеви бити испуњени. Наши најмилији увек могу да се разболе, рат увек може да почне, пошаст, глад, природна катастрофа, било која друга несрећа никада неће бити искључена из наше вероватноће. Друга ствар је искључена – до краја времена: одбацивање човека од Бога, равнодушност Творца према творевини. Прочитајте на:
„...ако ви, будући зли, знате да дате добре дарове својој деци, колико ће више Отац Небески дати Духа Светога онима који га моле“ (Лука 11:13).
Испоставило се да се ради о томе. О милостивој помоћи. О даровима Духа. О спасењу. Опет у Луки 18:
„...чујете ли шта каже неправедни судија? Неће ли Бог заштитити своје изабране који му даноноћно вапе, иако је спор да их заштити? Кажем вам да ће им ускоро дати заштиту. Али када дође Син Човечији, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18:7-8).
Видите ли како се овде комбинују наизглед супротне речи по значењу - „споро“ и „ускоро“? У ствари, у наше време, у нашем кратком земаљском животу, све је ускоро (с годинама то врло добро разумете), а није све одмах, постепено. Човек не постаје одмах одрастао, не учи одмах нешто, не разуме нешто, не постаје изненада просветљен и његово срце постаје паметно. Бог се колеба, снисходећи се ограниченим могућностима наше пале природе – да сазремо, одрастемо. Шта се тражи од нас? Не очекујте да ће се све догодити брзо - и будите стрпљиви. Не, не оно пасивно свакодневно стрпљење, које се често означава речима „Е, сад се ништа не може учинити“. Стрпљење у унутрашњем раду. Упорност у томе. Не тврдоглавост слабе воље и не упорност, наравно – нека остане безобзирност за земаљске неправедне судије – већ управо упорност, упорност „изабраних, који вапе дан и ноћ“.
Зашто је то? Да, све је то из истог разлога: вера у човека не расте нагло, она се мора стрпљиво неговати и калити у упорној молитви. Одустати и престати да се молиш значи пасти у малодушје, престати да верујеш у Његову љубав... и – што је најгоре – пристати да радиш без онога што тражиш. Без благодати. Без светлости и топлоте. Нема ограде за спасене. Без Његовог опипљивог и делотворног присуства у нашим животима. Без радости, коначно – она коју нам је заповедио (уп. Јн. 15,11).
По мом мишљењу, ово је велики проблем у нашем данашњем животу у Цркви. Овај живот се често покаже као сув, површан, недоследан, чак механички – управо зато што не чекамо . Или су се већ угасили, или се никад нису упалили, или су пали у лажну понизност - „Али откуд ово нама, безначајним и проклетим!" – али од наше вере не очекујемо ништа што би изашло из оквира наших свакодневних стања и искустава. Највише чему можемо да се надамо је некој врсти психотерапије и побољшању расположења после службе. Али да ли је то оно што нам Господ обећава – и то не само у горе наведеним јеванђелским стиховима? Његове речи упућене људима око њега – а самим тим и нама – одузимају дах:
„Заиста, заиста вам кажем, ко верује у Мене, дела која Ја чиним, и он ће чинити, и већа од ових ће чинити, јер ја идем Оцу своме“ (Јован 14:12).
„Нисте ви изабрали мене, него ја изабрах вас и поставих вас, да идете и доносите плод, и да остане ваш род, да вам да што год тражите од Оца у име моје“ (Јован 15:16).
Морамо разумети: да се све што је Христос рекао апостолима односило само на њих, са њима би се завршило и живо хришћанство. Или – чак и добивши географску распрострањеност, не би добила никакав духовни раст и развој. У међувремену, после апостолске ере уследила је ера мученика, затим патристичка времена; а потом ни један век није могао без својих светиња, а у двадесетом веку, после свих перипетија историјског хришћанства, заблистала је ера новомученика и исповедника православне Русије. Морамо постати као они; Ово није прецењивање самопоштовања, већ најхришћанска стварност. И морамо се немилосрдно и непрестано молити о томе. „Када дође Син Човечији, хоће ли наћи веру“ у нас? Како ће нас видети: како чекамо, горимо, молимо се – или угашене, охлађене, разочаране?
Вратимо се на Луку 11, на исти разговор:
„Ко ће му отац од вас, кад га син замоли за хлеб, дати камен? или ће му, кад тражи рибу, дати змију уместо рибе?“ (Лука 11:11).
Да, док смо на земљи, у рањивом месу, док смо крвљу и душом повезани са другим људима, док смо грађани своје земље, коначно, осуђени смо да тражимо од Свевишњег много тога. И можда нам неће дати неке од ствари које тражимо. Али, пошто је Он љубав (уп. 1. Јн. 4, 8), Он не може а да нам не да оно без чега не само да не можемо, него ни без чега не треба . Да, као што родитељ не може свом детету дати камен уместо хлеба. Отац наш нема камења за нас.
Зато желим да кажем свима, а пре свега себи: не напуштајте Његова врата. Чини се да су закључане само изнутра. Куц - Он не спава. Његове лампе се не гасе. И хлеб Његов је неизбежан.