"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...

Јануар 10, 2023 - 22:27
 0  55
"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...

"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...

Има ли шта разумније и једноставније? Има ли иједан савет који је лакше прихватити?

Како желим да се људи односе према мени, тако се ја односим према њима. И шта је ту проблем?

Рећи ћемо: па ја бих тако чинио, и понекад се трудим да чиним, али људи се не односе према мени као што би волели да се ја односим према њима. И онда ту нема никакве равнотеже. Ја чиним њима добро, они мени лоше.

И могу тако да издржим неко време, а онда више једноставно не могу. Још ако не живим сам, онда се та неравнотежа прелива и на моју породицу, моје ближње, који онда имају штету од мог идеалистичког приступа животу...

Лепо је то Боже што ми причаш, али не може се тако живети и преживети. Можда једног дана, у неком другачијем свету...

Тако ми прихватамо разне утопије које се баве рајем на земљи, само га одлажу у неизвесну будућност.

Или одбацујемо било какву наду овде, у овом свету, и остављамо све за крајњу будућност, за крај историје, Други долазак Христов.

Ионако Царство Божије и не може бити на земљи.

У оба случаја постајемо пасивни. Испуштамо свој живот из руку.

Постајемо беспомоћни, све беспомоћнији.

Заборављамо шта нам је још Христос рекао после првог, најважнијег и најједноставнијег савета.

А рекао нам је да волимо не само оне који нас воле, него и оне који нас не воле. Да дајемо шта можемо не само онима који ће нам вратити истом мером, него и онима који нам можда неће вратити никако. Да волимо и своје непријатеље. да тако будемо синови Свевишњега који је благ и према незахвалнима и злима. Да будемо милостиви као што је наш Отац. Да не правимо ми рачуницу у ономе што не можемо да сагледамо.

И то нас опет враћа на почетак.

Не можемо, Боже, да испунимо тако тежак задатак. Не можемо бити као Ти. Ако си нам задао такав циљ, што нам ниси дао и снагу потребну да се тај циљ испуни? То може само Бог, само Ти. Не и ми слаби људи.

А да ли нам је Бог рекао да одмах морамо да испунимо велики циљ? Да чим пожелимо можемо постати благи и пуни љубави као Он?

Није довољно пожелети, и не може то одмах бити. Не може се циљ нашег живота испунити одмах, јер зашто бисмо онда даље и живели. Може, наравно, али онда треба да одмах учинимо и највећи подвиг. Да из љубави дамо свој живот за другога.

И онда се ми, народ кратког даха, уздамо у прилику коју ће нам Бог можда дати као што је давао нашим прецима и прославио их у мучеништву. Тако ми несвесно прихватамо презир свакодневног труда, па и презир самог највећег Божијег дара - живота. И живот нам постаје тмуран и сив у очекивању чуда или прилике да страдамо мученички, а кад прилика дође многи ће схватити да су се погрешно, коцкарски уздали у решавање смисла живота једним потезом.

Многи ће се тада уплашити и обесмислити свој живот пасивности и чекања. Живот чисте рачунице. А зар није било боље послушати савет који нам је, Свој деци, Отац дао?

Покушајмо да пажљиво и мирно поново чујемо речи Божије. Покушајмо да сваког дана макар учинимо и нешто најмање што надилази рачуницу овог света. Да учинимо добро некоме, без обзира како он чини нама. Зар то већ не радимо у својим породицама. Проширимо своје виђење породице. И упорно чинимо тако помало сваког дана. И кад не учинимо будимо свесни да смо погрешили, остали себични, затворили се и смањили уместо да се отворимо и порастемо. Стрпљиво и преко малих ствари. И сваки дан преслишајмо себе шта смо на том пољу урадили.

Не звучи занимљиво? Не звучи велико и јуначки? Па зар није јуначки учинити добро неком ко те је увредио? Зар је мало урадити нешто добро без рачунице и икаквог очекивања да нам се врати? Сами кажемо да је то тешко. Немојмо радити оно што нам је претешко, немојмо себи задавати превише. Али можемо мало, по мало, сваки дан. И постаће нам лакше и разумљивије. Уздајмо се у помоћ Божију. Иначе све добро што постижемо, Његовом силом постижемо.

И почеће да нам стиже снага и да нам се враћа добро одакле нисмо ни слутили да ће доћи. Јер мала је наша разумна рачуница. А велика је Љубав Божија која нас све држи у себи. И јаке и слабе, и добре и лоше. Служећи њој мењамо и себе и свет. Приближавамо се Богу. Постајемо као Он. Вером у Њега и Његове речи.

Ако тако чинимо, можда успемо да учинимо наш заједнички живот подношљивијим па и лепшим. И да уместо заједничког великог страдања у којем ћемо претрпети велике муке, и у коме ће многи страдати и можда се и изгубити, можда ипак служимо Богу и једноставном детињом послушношћу. Као хришћани. Није ни немогуће, ни досадно. Узбудљиво је и радосно. Свако је појединачно ту одговоран али слушајући Оца - "ја" које расте у Богу са осталима налази и "ми" за вечност

А сваком нашем малом и несигурном дечијем кораку Отац се радује и пружених руку нас очекује и храбри нас. Зна Он добро колико је сваки такав корак за нас велики. Даће нам Он снаге.

о. Ненад Илић

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!