Ганутост

Неки људи заплачу док гледају одређену сцену у неком филму. Сузе су знак да доживљавају снажну емоцију, да је дата сцена у њима нешто покренула. Ти исти људи често имају тешкоћу да дефинишу и именују шта тачно осећају. Збуњује их што су сузе и плакање повезани са тугом, а дате сцене нису жалосне. Право име за ово осећање је ганутост. Појава осећања ганутости је знак да смо проценили да се догађа нешто што је веома лепо, племенито и праведно. Сликовито речено, ганути смо када нешто „додирне” нашу душу или наше „срце”.

Особа која је способна да осети ганутост показује да је способна да у свету око себе препозна доброту, лепоту и племенитост. Што особа чешће доживљава спољашњи свет као такав, то ће и чешће да доживљава осећање ганутости.

Зато на основу тога колико често се доживљава ово осећање можемо да закључимо како савремени човек доживљава свет око себе.

Да би човек реаговао и на оне позитивне догађаје у свету око себе, а на које не гледа само у смислу остварења његових егоистичних циљева, потребно је да има известан степен емотивне осетљивости. Проблем са овом осетљивошћу је што је она општа, тако да не можемо да постигнемо да смо мање осетљиви на негативне ствари, а да задржимо осетљивост на позитивне. Када се смањује осетљивост на негативно, смањује се осетљивост и на позитивно.
Општи је закључак да је савремени човек постао релативно неосетљив на оне догађаје који га се не тичу непосредно.

Разлог за смањење осетљивости тражимо управо у његовој изложености негативним догађајима и одбрамбеном повећавању прага за дражи које код њега изазивају нелагодност. Није толико реч о негативним догађајима у стварном животу, већ о негативној слици света коју нам свакодневно сервирају медији у борби за нашу пажњу.

Уносећи ТВ апарате у своје домове, унели смо свакодневне слике о разним врстама трагедија широм планете. Телевизија је првооптужена за пораст равнодушности и својеврсну „идејоафективну дисоцијацију” савременог човека – појаву да нас страшне слике више не узбуђују. Тај тренд се данас наставља, тако да док вечерамо можемо на ТВ да гледамо како патолог сече људски мозак и завирује у рашчеречено тело.

Те слике код многих не изазивају реакцију гађења која би омела уношење хране, тако да и не протестују код емитера, већ се мире са ситуацијом.

Савремени чувари сензибилитета „словенске душе” су категорије осетљивих: деца и жене. У потрази за племенитим, осећање ганутости можемо да доживимо у литератури и појединим италијанским филмовима. Недостатак овог осећања у савременом животу указује да смо се сувише затворили, да због одбрамбене равнодушности губимо квалитет живљења.

Зоран Миливојевић

политика.рс