"Прво мушкарци!"

Моје ћерке и ја смо стајале у реду у манастиру да приђемо Светој Чаши. Била је недеља, било је много људи и гомила деце, нека два малишана су чак успела и да се потуку. У рукама сам држала нашу Машу са Дауновим синдромом. Свештеник је дуго (пре причешћа) држао беседу, моја ћерка је била уморна и почела је да буде нестрљива. А мени су већ леђа отпадала.
Испред нас, први до Чаше, стајао је дечак који је из неког разлога стално падао на мене. Некако сам држала равнотежу, али сам се, заузврат, нехотице наслонила на оне који су стајали иза мене, и сви смо се непримерено изнервирали. Однекуд иза мене, његова мајка је непрестано пружала руке овом дечаку, додиривала га по рамену и понављала:
- Буди стрпљив! Ускоро ће!
Помислила сам у себи да би било лепо да пусти Машу и мене, јер имам болесну кичму и дете са инвалидитетом. Али она је ћутала.
Најзад је изнета Чаша. Дечак се нагнуо напред, а онда се са стране зачуо глас:
- Одмакните се, монаштво иде прво!
Била је то нека монахиња. 
- Дечко, склони се! Монаштво прво, поновила је, стишћући се напред.
Гурали су нас у страну. Дечак је почео да се удаљава и тек тада сам приметила да јако храмље, љуља се с једне ноге на другу. На ногама су му искочиле некакве жлезде. У гомили то нисам приметила.
„Спинална атрофија“, застењала сам у себи, „сада је јасно зашто је падао“.
У нашој недељној школи у московској цркви био је један такав дечак. Дакле, знам каква је ово болест. Нећу вам рећи шта сам мислила о себи. Можете претпоставити. Док сам ја црвенела, зеленела и покушавала да се одмакнем да дечаку буде удобније, свештеник је одједном рекао:
- Прво дечак! Онда жена са девојчицом у наручју!
То сам ја...Сви смо збуњено гледали у монахињу, која је скоро отворила уста да прими Дарове и укочила се, такође не знајући шта да ради. Али свештеник је био неумољив:
- Како се зовеш, дечко?
Причестио га је. Затим, Машу и мене... Пустила сам ћерку, леђа су ми била скроз искривљена и једва сам ходала. А онда сам чула уплашени шапат једне жене:
- Боже! Монаштво се није прво причестило! Где се ово видело... Шта ће сад бити?
Погледала је прво нашу живописну тројку а затим свештеника. А он је, као да се ништа није десило, већ причешћивао ту монахињу. А онда јој је тихо рекао нешто што нисам могла да чујем.
Мала сцена, али је узбуркала моје дуго успаване слојеве подсвести.
Не спорим чињеницу да монаси прво треба да се причесте. Посебно у манастирима. То је ипак њихов дом. Вероватно постоје нека литургијска и патристичка упутства по овом питању, искрено не знам. Монахиња, као и ја, заправо није могла да примети да дечак има проблем са ногама. И не може да разуме да је мени и другим мајкама тешко да држимо децу. Према правилима, она је морала да иде прва и то је урадила.
Али шта је било тако језиво жени која је шапатом изразила своје запрепашћење? Шта је страшно у томе што је свештеник мало одступио од правила и причестио прво дечака са болесним ногама? И било му је жао мене и Маше. Зашто је то, што је свештеник делао из љубави, изазвало тако жестоку реакцију: „Све је изгубљено! Крај света! Ужасно! Монаштво није прво! Шта ће бити, шта ће бити!?”
Стварно не разумем.Овде ми падају на памет сцене из наше престоничке парохије.
- Шта?! Где ти идеш?! Мушкарци пре свих! — старозаветна баба грудима одгурује народ од миросања. Да је дискретно пустила једног или двојицу мушкараца да прођу испред ње, а затим и сама кренула, то би било дивно. Али она не жури и стоји до последњег тренутка, раширених руку да нико други не може да прође. Старице једва стоје, ослоњене на штапове, деца вриште у наручју, некоме је већ лоше, док млади, здрави, румених образа мушкарци иду напред. Али побожна жена истрајно испуњава своју дужност, коју јој је поверио неко непознат. А неки високи момак јој се чак захваљује:
- Хвала бако, све треба да буде по реду.
По ком реду? Ко је то измислио? Да ли је неко заиста дошао на идеју да здрав човек треба да иде испред болесних, немоћних, старица које су неким чудом смогле снаге да допужу до храма?
У чему је поента да та баба мучи друге старице? Да ли је ово заиста побожност? Какву духовну корист она има од овога?
Искрено не разумем. Али вероватно је као и са ћилимима на којима стоје свештеници. Не знам ко је то смислио, али нема горег греха него да га лаик згази.
Или ево још једног случаја.
Био је радни дан, и није дошло много људи у цркву. Мало даље од свих стајала је млада жена са сином у колицима.Таква деца се одмах препознају. Недалеко је Центар Дима Рогачев, где се лече деца од онколошких болести. Некад их пусте у шетњу, па дођу у наш храм. И ово дете је очигледно било једно од њих. Мршав, блед, са маском, са ћелавом главом. И иста мршава, бледа и исцрпљена мајка.
Стајала је по страни, вероватно да се њено дете не би случајно заразило, што је сасвим разумљиво. Кад је свештеник изашао да причешћује, подигла је свог сина из колица и кренула прва, са сином у рукама, да се причесте.
- Чекај, прво мушкарци! — одједном јој рече један крупни човек.
- Али, треба само да се причестимо и одемо, тихо је одговорила мајка.
- Прво мушкарци! Тако је по канону!
Какав канон? Ко је то измислио? Да одрастао мушкарац треба да одгурне жену са смртно болесним дететом. Од љубави је важнији неки „канон“, чија суштина никоме није јасна. И да ли он уопште постоји?
- Жена са дететом нека приђе! – рекао је строго наш отац.
Причестила је сина и отишла. А онда је током проповеди свештеник покушао да објасни да се мора имати саосећања за немоћне, за децу, за старе, за слабе. То је Христу најважније и најдраже.
- Главна ствар је љубав! — нагласио је свештеник.
Сви смо климнули главом у знак сагласности. Али већ на следећој служби, неко је опет рекао: „Стани! Мушкарци пре свих!” И тако су старице, мајке са бебама и болесници стајали последњим снагама, док су мушкарци испред њих ходали у сређеним редовима.
Шта тај свештеник разуме о хришћанству...

аутор: Елена Кучеренко
 
pravmir.ru