Приче из Пчиње - прича пета: ДЕЧА­НАЦ

Приче из Пчиње - прича пета: ДЕЧА­НАЦ
Било је то само две-три годи­не после оног купу­са, кад у наш јелов­ник уђе кром­пир. Кром­пир пекар­ски, кром­пир ресто­ван, кром­пир сала­та, пире кром­пир и јед­на нови­на – кром­пир деча­нац. То је мало дебље реза­ни кром­пир на колу­ти­ће са пуно белог лука уку­ван са мало воде, тек да пре­ли­је.
Тог дана на трпе­зи „деча­нац“. Нарав­но, сви глад­ни к`о вуци. Једо­ше прво бра­ти­ја и рад­ни­ци и на кра­ју седо­смо нас три сестре. Осе­ћам нешто ми крца у зуби­ма, али поми­слих круп­на со или непро­се­ја­но бра­шно. Кад се то наста­ви, почех из уста да вадим кома­ди­ће сит­но сту­ца­ног ста­кла. Још не веру­јем да је то заи­ста ста­кло, али на иви­цу тањи­ра при­ку­пих ове­ћу гоми­ли­цу. Погле­дам дру­ге сестре, кад и оне ваде ста­кло из уста. Ста­до­смо са јелом у јед­ном тре­нут­ку, згле­да­мо се:
„Јел` ово ствар­но ста­кло?“, зау­сти неко.
„Ста­кло“, одго­во­ри­смо нас пре­о­ста­ле две.
Кад се загле­да­смо у оста­так хра­не у тањи­ру, искри­ча­во се цакли­ла изве­сна коли­чи­на ста­кла. Поседeсмо ћуте­ћи још мало, у чуду. Сестра кува­ри­ца збла­ну­то и даље загле­да­ше у тањир и шер­пу, као да не веру­је сво­јим очи­ма.
Била је то ове­ћа коли­чи­на сит­но сту­ца­ног ста­кла. Могао би да потру­јеш гоми­лу мише­ва са тим. Али откуд у „дечан­цу“? Сви пре нас једо­ше и нико ништа није при­ме­тио. Ни дан данас не знам шта да мислим о тој ства­ри. Углав­ном, сви пре­жи­ве­смо, нико­ме ништа није било. Сла­ва Госпо­ду и Мај­ци Бож­јој! Што у мана­сти­ру може да те сна­ђе, то ниг­де на све­ту нећеш виде­ти.
Покри­смо ми конак пре првог новем­бра, када нам вла­ди­ка саоп­шти да Мртвич­ки мана­стир даје на упра­ву јеро­мо­на­ху из Све­тог Про­хо­ра. Са тугом обо­ри­смо гла­ве и поку­пи­смо оно мало сво­јих прња и одо­смо. Не знам да ли је Мај­ка Бож­ја пошла са нама. Ника­да Је више тако бли­ско и непо­сред­но нисам дожи­ве­ла као тада и тамо!
facebook.com/manastirbrnjak