Како си веровао нека ти буде… (Мт. 8:13)

Када прочитамо овај стих у Јеванђељу, најчешће помислимо на чудо које се тада догодило. Или да нам је вера неопходна да би нам Бог помогао у свакодневним искушењима, током тешке болести или некој другој тешкој ситуацији у којој се нађемо.

Да ли бисте се изненадили када бих вам рекао да ове речи у великој мери могу да се односе и на наша најдубља уверења о себи? То јест, да ли верујемо да смо као створења Божија добри, вредни љубави, пажње, нечије бриге? Или супротно томе, дубоко у себи верујемо да смо безвредна бића која нико не воли, која стално греше, ништа не ураде како треба, никако већ да се промене, стално отежавају живот како себи тако и другима око себе.

У односу на то како верујемо, каква уверења носимо у себи о нама самима – зависиће и то како се осећамо, каква осећања и мисли гајимо у себи. Како се односимо према себи, а последично и према људима око себе. Ова уверења смо стекли у детињству, али смо сада, данас, одговорни да их мењамо ако видимо да нам доносе патњу, ако видимо да нису у складу са оним што Господ мисли о нама. Овај избор је Бог оставио нама на слободу, јер нас веома цени и уважава дар слободе који смо добили од Њега.

Не ради се овде о некаквој аутосугестији помоћу које треба да тешимо себе, лажемо себе да је другачије него што јесте. Наравно да наша уверења о себи, нашој сопственој вредности треба да буду истинита. Али, како ћемо знати да су истинита? Тако што ћемо гледати на то шта Бог мисли и осећа према нама самима. Да ли Бог мисли да смо вредни прихватања, љубави, утехе и подршке? Или мисли да смо безвредна, некорисна бића, недостојна било какве љубави? Да ли се оно што Он мисли разликује од наших мисли?

Хајде да видимо у пар примера само, шта говори Свето Писмо, шта кажу Светитељи.

„Бог тако ЗАВОЛЕ свет да је Сина својега Једнороднога дао.” (Јн. 3:16)

„Љубите једни друге као што ЈА ВАС ЉУБИМ.” (Јн. 15:12)

„Кажем вам да ће тако бити већа РАДОСТ на небу због једнога грешника који се каје…” (Лк. 15:7)

„Човече! Схвати своје достојанство. Погледај шуме и њиве, широке реке, безгранична мора, високе горе, раскошно дрвеће, све звери и стоку по земљи, рибе и друга бића која лутају морским дубинама, погледај звезде, месец, сунце, небо: све је то за тебе, све је то намењено да служи теби. Осим нама видљивог света, постоји још и свет невидљив телесним очима, који неупоредиво превазилази видљиви. И невидљиви свет је за човека. Какво поштовање је Господ указао (ономе кога је створио) по образу Своме!” (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Ево речи које је свети Серафим Вирицки писао од имена Божијег: „… Да ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице Мога ока. Ти си драг у Мојим очима, бесцен и Ја сам те заволео… („Господ говори човеку“)

Да ли би Господ стварао свет, да ли би се одлучио да постане човек и пострада за некога кога не цени, према коме је равнодушан, коме се уопште не радује већ само чека неку његову грешку или пропуст да би га казнио?

Колико често ове горепоменуте истине из Светог Писма и Предања промичу мимо наше свести? Колико смо уместо тога, брзи (и навикнути) да поверујемо да ћемо бити кажњени због наших безбројних грехова, да можемо да наиђемо само на осуду и одбацивање уместо љубави, прихватања и подршке…

Ове речи из Писма и Предања нису написане да би неко постао умишљен, већ да схвати, да почне себе да уверава, чак и убеђује, у истину да је драгоцен у очима Божијим. Да схвати колика је наша истинска вредност. И да, у складу са тим, постепено крене да мења себе, своја уверења и осећања. И веома важно, да почне да се радује због истине да је вољено дете Божије. Због тога што почиње полако то и да осећа.

tvrdjavaistine.org