Не заборави свој лични смисао у свакодневици…

Предлажем вам кратко и врло искрено расуђивање оца Нектарија о томе зашто нам је важно да не заборавимо свој лични смисао. Као верујући људи знамо да је смисао овог живота у припреми за вечност, али је итекако важно да не заборавимо, не сметнемо са ума и оно што нас овде испуњава, подстиче и покреће да живимо овај живот најбоље што знамо. О томе пише игуман Нектарије.
*
„Важно је не само разумети у чему се састоји онај смисао којим је твој живот испуњен, већ и актуализовати га за себе— из дана у дан.
Зашто?
Зато што веома често тај лични смисао – постоји. И он је сасвим реалан, није измишљен, није наметнут од стране некога, није вештачки исконструисан. Он се заснива на ономе што је човеку заиста важно, на ономе што је несумњиво – његово.
И више од тога: човек тај смисао остварује, живи у складу са њим.
Али…
Али постоје фактори као што су свакодневица, текуће обавезе и умор. И не ретко, урањајући у њих, буквално се давећи у њима, ми у једном тренутку… заборавимо — зашто, ради чега, радимо све што радимо? Само радимо, радимо, радимо… И све више се умарамо, од умора се празнимо, а од испражњености сагоревамо.
И то на крају може довести до сасвим стварног слома: до дискредитације смисла, до његовог потпуног губитка. Гледао сам такав губитак не једном и не два пута.
Ето зашто је толико неопходно редовно себе подсећати: зашто живим? Зашто улажем ове или оне напоре, зашто радим, зашто нешто трпим и нешто превазилазим. И кроз то подсећање у себи распиривати жељу, стремљење, надахнуће. На тај начин стицати онај ресурс без којег умор веома брзо постаје прекомеран и неподношљив.
Али, наравно, и када се тај ресурс стекне, не треба заборавити да снагу обавезно треба чувати – али и себе такође. И бити свестан да нам предстоји да радимо не током неких кратких дана, већ читав живот – велики или мали, али ипак, живот.
Тада ће бити много лакше да се сопствени смисао не изгуби. Да се сачува та истинска драгоценост, та светлост која осветљава наш живот и води ка Светлости.“
 
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић