Свет у коме живимо не познаје тишину
Свет у коме живимо не познаје тишину. Он је непрестано у покрету, у слици и звуку, у тражењу пажње. Екрани су постали нови прозори стварности - кроз њих гледамо свет, али често кроз њих губимо себе. Човек данашњице све више зна, а све мање разуме; све је повезанији, а све усамљенији.
Православна вера нас учи да се Бог не намеће, већ да долази у тишини. Не у буци овога света, него у тихом и танком гласу срца. Зато молитва није само реч, него стање ума и срца, сабраност целога бића пред Богом. Она тражи да човек стане, да се одрекне расејаности и да уђе у унутрашњу келију душе, где се води најважнија борба.
У свету екрана, молитва постаје подвиг. Она је добровољно одрицање од непрекидне заузетости, од сталне потребе да нешто гледамо, чујемо или доказујемо. Када се човек моли, он сведочи да није створен само за пролазно, већ за вечно; не само за информацију, већ за заједницу са Богом. Православно предање нас подсећа да срце може постати или храм или тржница. Ако у њега уносимо само слике, страхове и расејаност, оно губи мир. Али ако у њему оставимо место за молитву, тада се у њему рађа тишина која исцељује. Молитва у савременом времену није бег од света, него начин да се свет освети. Да екран не буде господар пажње, већ средство; да време не буде потрошено, већ проживљено. Јер човек који зна да ћути пред Богом, научиће и да говори праве речи ближњему. А тамо где се молитва рађа из тишине, ту почиње истински живот.
игуман Николај Стаматовић
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
