„А ми сами смо тај главни, основни Божји дар…“

Игуман Нектарије Морозов пише о нечему што је веома распрострањено, што се често облачи у маску „хришћанског подвижништва“, а нема никакве везе са тим…
*
„Међу људима које срећем током консултација, у цркви и једноставно у животу, има много оних који се према себи понашају као да не осећају не само љубав према себи, већ и основно саосећање. Изнова и изнова, током разговора, јавља се слика које се онда тешко ослободити: уморни, потпуно исцрпљени коњ који тешко и испрекидано дише, бокови су му избодени мамузама, а јахач не престаје да га бичује, вичући: „Брже, брже! Напред!“.
И тешко је рећи шта јахач заиста жели? Да што брже негде галопира? Где? Зашто?..
Или тестира снагу овог коња, желећи да сазна колико још може овако да издржи – без одмора, без заустављања, под кишом удараца? Или га толико мрзи да је одлучио да га исцрпи до смрти, и покушава да то учини што брже?
Искрено: многи људи управо то раде себи, постављајући себи све више и више нових задатака, увек су незадовољни собом, критикујући себе због свега и подбадајући, подбадајући, подбадајући…
Толико сурово и тако немилосрдно да се чини да ово не може дуго да се настави. И заиста желим да кажем свима који се према себи односе тако садистички и нимало хришћански: – Немојте! Ни у ком случају не ударајте и не бичујте „коњића“! Неће бити другог тебе, брините о ономе (оној) кога (коју) имате. И захвалите Господу – на овом себи самом.
Јер незахвалност Богу за Његове дарове представља најтежи грех. А ми сами смо тај главни, основни Божји дар, са којим је све почело за нас. И без којег се неће наставити. Да, врло често се испоставља да речи и апели овде нису довољни.
Али ипак, ово истраживање мора негде да почне: зашто се тако лоше опходим према себи? И зар не би требало да променим овај став – пре него што буде прекасно? …“

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова
Превео Станоје Станковић