Најлакше је волети људе кроз сећање

Гошћа „Политикиног” подкаста - професор др Зорица Томић, филозоф, културолог, социолог културе, публициста и колумниста

– Свако од нас има мобилни телефон. Узмете га и путем интернета потражите, на пример, појам уљани радиатор на неком сајту. Аутоматски ћете добити још десет реклама за неке потпуно друге ствари. Шта то значи? Да је обичан човек данас изложен тој ненормалној најезди информација, оне узимају нашу пажњу, узимају нам енергију и оно што је још важније - на неки начин нас дезоријентишу. Један од разлога због којег се то дешава је то што сви ми имамо и друштвене мреже. Нова технологија је омогућила свима да се искажу. Не само што је то омогућила, него нас је чак и на неки начин обавезала. Ако нисте на друштвеним мрежама као да не постојите, а онда се то претворило у један простор опште буке, односно какофоније. Последица тога је следећа - нормалан човек кад тражи неку информацију не зна више за коју од понуђених опција да рачуна за стварну. И то је оно што ја називам кризом ауторитета знања. Не знамо више ко је прави, ко је лажни, ко нешто стварно зна, а ко се само представља – наводи Томићева.

Професорка Томић је говорила и о томе колико је лако волети људе кроз сећање?

– То је најлакше. Постоји теза Умберта Ека - ми памтимо само зато да бисмо могли да заборавимо. Сећање је селекција. Чувајући успомене, ми у ствари бирамо тренутке за које мислимо да су нам важни. А самим тим хоћемо да заборављамо или стављамо у фиоку на коју треба да падне прашина све оно што на нашој мапи смисла у неком тренутку мислимо да није релевантно или да је инкомпатибилно. И шта се онда дешава? Онда се дешава да у некој следећој фази живота, када у поступку реструктурисања својих мапа схватимо да неке од тих сећања не треба више да стоје ту. Да можда нека друга треба да стоје само на њиховом месту, која смо раније хтели да одбацимо, а сада бисмо могли да их ставимо на своју мапу, али само под једним условом - да их преименујемо. Није моја мајка била строга, на пример, тог и тог дана у тој и тој ситуацији кад сам добила батине, него кад мало прође неко време, па то сећање изађе из подрума, онда помислимо да није била строга, него неко ко се за мене борио. А хајде, чик, волите особу која је жива, и здрава пред нама. Тај феномен се појављује у љубави, где имате људе који су апсолутно неспособни да се упусте у садашњу везу или садашњи брак, јер се још увек чврсто држе за фантазију о томе како је нешто с неким другим било боље онда и тада. Са људима који долазе код мене на комуникационе консултације, било у групи, било индивидуално, радимо на томе да видимо шта је то што нас спречава да се откачимо. Да ли због неспособности да уживамо себи не дамо дозволу да уживамо у вези и имамо фантазију да је у успомени нешто као заувек сигурно место? Тврдим да није. Треба рећи да љубав може бити љубав само ако је узајамна. Љубав није, што би рекао Јура Стублић, „наранча да се може ломити на кришке”. Треба живети љубав. Јер ако љубав третирамо као нешто што поседујемо, она ће постати као било који предмет који имамо. Више нас неће интересовати. Све мање се гледамо у очи и све мање се љубимо – каже Томићева.

Питање је, да ли је најслађе слушање лажи онда када знамо истину?

– Јесте, то је у ствари можда и најлепши вид освете. Слатка освета. Тај доживљај да имамо задовољство да казнимо другога, у ствари је у вези са чињеницом да је неко други прекршио неку норму, око чега смо претходно се сагласили. Значи, у освети је садржан доживљај такозваног праведног беса. Дакле, не браним ја себе тако што хоћу да се светим вама, него сте ви својим прекорачењем повредили један принцип или једну вредност око које смо се сагласили. На пример, то је превара у вези или у браку. Када сазнамо истину, онда задовољство црпимо из чињенице да ми имамо знање, а да друга особа нема знања о томе да ми знамо. Увек човек који зна, како каже и Његош, ко макар мало стоји на брду, више види од оног под брдом. Значи, онај који зна нешто, осећа се супериорније и објективно јесте у односу на овог који не зна – тврди наша саговорница.

Да ли треба да се жалимо пријатељима ако нас изнервира партнер?

– Не. Зато што је то веома опасно. Опасно је прво за нас. Зато што су ретки међу нама они који мисле да су увек у праву и да апсолутно њихове опсервације морају бити сто посто тачне. Када се жалимо нашим пријатељима на партнера, ми у ствари одустајемо од облика анализе. Друга важна ствар је шта ћемо тада изнети, које ћемо податке тада изнети, шта ми у ствари желимо да саопштимо другарици или другу о нашем партнеру. Шта у ствари поручујемо тој особи? Да нисмо у стању да своју везу реализујемо на прави начин? И шта ми очекујемо од те особе? Да се стави на нашу страну? Прва узвратна реакција ће бити да ћемо бранити онога на кога смо се жалили. Зашто ћемо то радити? Зато што је у нашој природи да бранимо сопствене изборе. Како ће се осећати наш пријатељ након што кренемо да опонирамо оно због чега смо дошли? Лоше. Значи, покварићемо пријатељство. Ни у ком случају не би требало да се жалимо на партнера, а ако се нама неко жали на свог партнера, такође можемо да поставимо питање: „Извини, шта ја треба да урадим”? – наводи Томићева.

Гошћа нашег подкаста је открила да тежи ка томе да јој буде удобно у сопственим ципалама.

– Какве год оне биле и старе и подарене или јако фенси, то би била отприлике моја идеја и ако успемо у томе, онда морамо да се осећамо неко добро у сопственој кожи. А ако се добро осећамо у сопственој кожи, онда ћемо бити у прилици да покажемо стрпљење према захтевима других. Ја не кажем да то увек имам. То би био неки идеал. Волела бих да ме мање стресирају ствари на које не могу да утичем, што не значи да ћу о њима престати да размишљам. И да покушам заправо да у тим неким малим стварима, али и у ономе што ме стварно интересује и чиме се бавим, пронађем задовољство, јер ћу тиме остварити управо и слободу и сигурност да ми је удобно у мојим ципалама – каже Томићева.

www.politika.rs