Храброст и кукавичлук

Август 25, 2024 - 01:02

0 58

Неко ће се можда упитати шта то има ново да се каже о храбрости и кукавичлуку? Зар то није нешто што просто везујемо за спремност да превазиђемо своје страхове – храброст, или да им подлегнемо – кукавичлук?Да, тачно тако. Ово јесу термини за појмове којима описујемо два типа држања и понашања, који настају из односа особе према некој претњи. Некад се ти типови држања и понашања дефинишу као особине личности, па кажемо да је неко храбар или кукавица, док је то понекад ситуационо одређено, када прокоментаришемо да се неко понео храбро или кукавички. Тиме је у свакодневном поимању ове теме практично све речено.

Но да ли је то све? Можемо ли просто занемарити оно што стоји иза ових манифестних, видљивих типова држања и понашања? Како они уопште настају? Зашто је неко генерално храбар, а неко генерално страшљив? На другој страни, како неко генерално страшљив може у одређеној ситуацији показати велику храброст, и обрнуто, зашто храбар није увек храбар?

Можемо ли, даље, спремност за савладавање сваке претње назвати храброшћу, а неспремност кукавичлуком? Другим речима, постоји ли разлика у квалитету претње, или ту можемо стрпати све што нам се испречило на путу остварења наших потреба? Ако постоји, онда нису све претње изазов само за нашу храброст, већ и за памет. Коначно, могу ли некад храброст и кукавичлук у појавном, сакривати своје опозите у психолошкој позадини?

Мени се чини да ова питања захтевају одговоре, пре свега зато што ове облике држања и понашања високо вреднујемо и код себе и код других. Нема, наиме, тог човека који неће осетити дивљење према нечему што му изгледа као храбар чин неке особе, нити онога ко неће с ниподаштавањем, до гађења, гледати на кукавичлук. Исто тако, нема онога ко неће доживети себе вредним када покаже храброст, и осетити болну жаоку срама, инфериорности, кривице, када поступи кукавички. Други разлог потребе за одговорима на постављена питања је то што не верујем да их и они који мисле да их имају, стварно имају.Према томе, ја ћу овде покушати да вам представим моје вид‌јење храбрости и кукавичлука, и то тако да обухватим и одговоре на наведене недоумице.

ШТА ЈЕ ХРАБРОСТ?

Моја дефиниција храбрости гласи: Храброст је одбијање да се прихвати мање од живота.

Било ми је јако занимљиво што практично сви пацијенти којима сам изнео ову дефиницију храбрости кажу да се слажу са њом, као и да им је потпуно јасно о чему говорим. После се ипак испостављало да је то више интуитивни доживљај, него право разумевање тог исказа.

Чим се, наиме, помене одбрана живота, то већини зазвучи као нешто што логично иде уз храброст и тиме је априорно прихваћено. Међутим, оно што већини промиче, јер се као подразумева, јесте питање шта је у тој дефиницији “живот”? Исто тако, нико се не пита зашто ту нема активне борбе, што би некако ишло уз храброст, него само “одбијања”? Или, шта бива после тог одбијања “мањег од живота”? Је ли то онда избор смрти? Претпостављам да ни добар број вас који ово читате није начисто шта је “песник хтео да каже”, па ево тумачења.

Пре свега, под животом ја сматрам само оно што је цело, што је пуно или испуњавајуће, оно што је апсолутни опозит не-живљењу. Свакодневни говор би то назвао “живљење пуним плућима”. На другој страни, све оно што то није, што је инвалидно, дефицитарно, половично, ја зовем животарење, или лагано умирање.

Али шта је то “цело” и “пуно” када говоримо о животу? Многи ће такве описе асоцирати са испуњавањем сваке жеље, оствареношћу на свим пољима, некаквом идиличном, непрекидном радошћу живљења. Да, то би заиста било “цело” у апсолутном смислу. Нажалост, тако нешто не постоји у овом свету, није нам достижно, као ни било шта друго у тој савршеној, апсолутној сфери. У овом свету препуном ограничења ту пуноћу морамо тражити на другом месту. За мене то тајанствено место не може бити ништа друго него испуњење наше посебности, нашег доминантног кода, односно скупа потреба који свакога од нас одређује као јединствена бића на овој планети.

Сви који су читали моју књигу Човек у истини знају о чему говорим. То су оне потребе у нашем бићу које представљају срце нашег живота. Докле год то срце куца, фигуративно речено, тј. докле год се те потребе задовољавају на адекватном нивоу, дотле живот у нама живи своју пуноћу. Ако од њих одустанемо, онда нестајемо и ми, као оно што јесмо у истини. Тада од нас остаје само неки општи човек, нека безлична персона, NN особа која се и даље одазива на наше име, док нас уствари ту нема. Није мали број таквих људи који тек претичу своје животе, уверени да их заиста живе.

Не сумњам да разумете на шта мислим. Примера ради, неко ко је у истини талентован за сликарство, никада неће стварно живети у оделу успешног економисте, без обзира колико му тај посао новца донео. Особа која одабере миран породични живот, док у истини има изражену потребу за авантуром и професионалним постигнућем, неминовно губи себе. Исто тако, неко ко се некритично прилагођава другима, да не би остао сам, улази управо у високи ризик да буде јако усамљен. Јер, наравно, онај ко нема храбрости да буде искрен са људима, тај ће онда добити исту ту лаж заузврат, и ту онда блискости нема.

Сви ови људи животаре, јер немају храбрости да живе, односно одбију оно што прелази црвену линију живота. Управо та црвена линија је разлог зашто користим термин одбијање, а не борба. Борба је термин који исувише упућује на неку активну компоненту, агресирање, чак и освајање. Кад неко зна где су црвене линије његовог живота, он има став, који може некад водити борби, некад повлачењу, но све је и увек у служби очувања живота. Ово даље имплицира да борба није увек експлицитни показатељ храбрости, као што ни повлачење или пасивност нису увек знак кукавичлука.

Рецимо, постоји велики број људи који раде послове које мрзе, али остају и трпе, јер кажу да им то омогућава издржавање породице. У појавном сви они раде исту ствар, но у психолошкој позадини то може бити и храброст и кукавичлук. Како?

Храбри освешћују да њихово биће не би живело уколико би угрозили породицу, односно уколико би угрозили круцијалне потребе које им она задовољава, нпр. љубав, прокреацију, сигурност, припадање. Пошто би давање отказа и потрага за испуњавајућим послом могло нанети штету породици, ово је и даље легитимна храброст у одбрани онога што су доминантне потребе те особе. Такве људе ћете препознати по томе што не кукају, не пребацују својим ближњима кривицу за свој избор, нису стално кивни и нерасположени због терета који носе, већ стоички трпе.

Кукавице, на другој страни, исто мисле да им је породица на првом месту, и да зато раде посао који не воле, али греше. Они живе у некој форми не-знања истине о себи (о овим формама погледати у књизи Лечење истином), где породица није оно што чини есенцију њиховог живота, него то, рецимо, може бити професионално остварење. Но како се плаше ризика од потраге за новим послом, али и осуде околине, они воле да верују да је то ипак зарад интереса породице. У суштини, они тиме одустају од свог живота због сопственог комфора (удобности) и комформизма (повлађивања мишљењу већине). Препознаћете их по свему супротном од оних храбрих – стално кукају, траже захвалност које никада није довољно према “жртви” коју они приносе, љути су на цео свет, итд.

Немојте сада погрешно схватити да овим кукавицама није стало до својих ближњих. Не, њима је стало, али не онолико колико мисле да јесте. Свакако, овај пример сам одабрао упркос томе што није типичан за разматрање храбрости, баш зато да бисте разумели да се храброст не огледа само у ситуацијама када треба “на страшном месту постојати”. Храброст је свакодневна појава и целоживотни изазов. Она се тестира на сваком нашем значајнијем избору, као одлука да се одбије мање од живота.

* * *

Из реченог се намеће да храбрости не може бити без самоспознаје. Један мој пацијент је на моје питање шта је то храброст одговорио: “Ма лако је бити храбар, само треба да се борите против сваке претње, али је тешко бити мудар.” Јесте да је скроз промашио овим исказом, али ми је интересантно да је у њега убацио два круцијална појма за оно што ја зовем храброшћу.

Наиме, да бисмо уопште говорили о храбрости, по мени, услов је знање о себи и спремност да се за ту истину плати одговарајућа цена, а то би могло личити на мудрост. Јер борба за себе, без знања о томе за шта се неко бори може бити само глупост или лудост. Дакле, на неки начин, заиста храбри људи, нужно морају да буду у довољној мери и мудри. Уосталом, ми и кажемо за некога ко се бори или улази у ризик који је неразуман да је “лудо храбар”, или чак “глуп”. Међутим, мало ко разумева до краја зашто је то неразумно, лудо или глупо, шта се крије иза тога, па тиме у том општем суду ретко има критичности.

Ко би, на пример, одлуку Пола Гогена (француски сликар, 1848-1903) – да остави одлично плаћен посао, жену коју воли, четворо деце, оде на Тахити у педесет и другој години, и све то да би се посветио сликању – назвао храброшћу? Већина би то квалификовала као лудост, глупост, или у најмању руку неморалан чин према породици. Но, не размишљају шта би од њега остало да је прешао своју црвену линију живота? Коме би ваљао такав? Себи извесно не, а верујем да ни та породица не би имала никакве вајде од човека који “лагано умире”. Због тога је за мене ово аутентични чин храбрости.

ШТА ЈЕ КУКАВИЧЛУК?

Све ово што сам рекако о храбрости практично представља и суштину кукавичлука, само обрнуто. Међутим, како знате да не волим подразумевања, ипак ћемо то морати заокружити. Из дефиниције храбрости, дакле, излази да је кукавичлук прихватање онога што је мање од живота, тј. животарења.

Е сад, иако то личи на избор живота по сваку цену, јасно је да је то уствари прихватањезагрљаја смрти. О чему се ради? Па живот по сваку цену може бити једино живот тела, док се душа, као наш истински живот, препушта на милост и немилост смрти. И баш то вредновање тела више него душе, представља квалитативну разлику у односу на оне храбре.

Без спознаје шта се мора бранити да би се живот у њима очувао, кукавице фактички живе од милостиње, од мрвица које су им преостале после гозбе коју им је смрт приредила. Због тога они, како рекох, и не живе заиста, него лагано умиру, и зато је немилосрдно тачна она народна да храбри умиру само једном, а кукавице сваког дана свог тзв. живота.

Ово је уједно и директан одговор на питање с почетка овог поглавља: да ли храброст води у смрт или у живот? Из реченог вам је то извесно јасно, но подвући ћу још једном: храбри увек бирају живот, макар то водило и у физичку смрт, док кукавице увек бирају смрт, колико год изгледало да су изабрали живот.

Претпостављам да разумевате сву симболику ових мојих помало помпезних реченица, и да нећете сада схватити да су наши животни избори тако драматични. Наравно да нису, и наравно да је мало људи било, и мало ће њих бити у ситуацији у којој су били Сократ, Кнез Лазар, или Ђордано Бруно. Таква искушења, где се бира између физичке и душевне смрти, се нама смртницима само изнимно дешавају. Ја говорим о ономе што је разделница између пуноће и недостатка, целог и парцијалног, здравог и инвалидног живота.

Исто тако, не треба схватити да се и грешке у том смислу не могу поправити, да су то путеви без повратка. Наша душа, на срећу, има велику регенеративну способност, те је и та парцијална смрт више реверзибилна хибернација, него коначна штета. Међутим, како смо сви склони да душу схватамо олако, верујући да су њене потребе више фиктивне, него фактичке, то је разлог зашто морам ово потенцирати.

Нисам, наиме, до сада срео особу која стварно зна, односно оправдано верује у истину да са потребама душе нема шале. Некад је то знање веће, некада мање, али никада потпуно, што сам и наговестио у резимеу приче о храбрости. Чак и ти које зовемо храбрима умеју да посустану на неком тесту живота и одаберу не-живот. Хоћу да кажем да у степену до кога допире њихово знање о себи они бране те црвене линије, но то знање о себи је и код њих често дефицитарно, па долази до пропуста у тој одбрани.

Према томе, разлику између оних које уобичајено зовемо храбрима и оних које сматрамо кукавицама, ја видим искључиво у том степену знања о себи, и следственом уважавању потреба душе. Претходно сам то назвао мудрошћу, и што је више те мудрости, то је више и храбости. Просто није могуће знати шта вам је важно и то не бранити. А како методологију доласка до мудрости ја видим у дисциплини духа, то је и овај сегмент људског понашања уврштен у ову књигу.

* * *

Мислим да сте кроз овај теоријски део о храбрости и кукавичлуку схватили све што је круцијално за ову тему. Међутим, како теорија тешко може бити прихваћена без праксе, односно прећи у право знање, у мојој новој књизи Дисциплина духа можете прочитати како ова борба за пуноћу живота може изгледати на примеру једне моје пацијенткиње.

проф. др Милан Милић

epistema.rs