Шта је истинско покајање?

Господ наш Исус Христос је започео своју овоземаљску мисију речима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско!, а идентичне речи претходно упућује његов Претеча и Крститељ (ср. Мт. 3, 2; 4, 17). То значи да покајање има посебну важност за све нас без изузетка и да га морамо разумети на прави начин. 

Нажалост, већина хришћана данас реч „покајање“ разуме на површан начин, а један солидан број чак сматра да му никакво покајање није ни потребно. Наиме, код покајања није реч само о томе да нам је жао што смо учинили неки грех – то је почетак покајног процеса, који је несумњиво важан и потребан, али ни изблиза није довољан. Право покајање је оно што изворна реч и значи – преумљење – што значи стицање потпуно новог начина размишљања и делања. Другим речима: покајање је духовни преокрет. За ту врсту главног животног преокрета никада није касно док год смо живи, а свакако је препоручљиво почети га што раније, јер нико од нас не зна када ће прећи у вечност. Судићу ти у чему те затекнем – опомињуће су речи које увек треба имати на уму.

Илуструјмо поменути преокрет на једном једноставном примеру, адекватном за наше време у коме су се масовно умножили неки пороци. Када човек којим влада коцкарска страст у једном тренутку постане свестан да то што иде у кладионице прави проблем његовом животу, да му узима солидан део енергије, да га чини напетим и нервозним зависником, да му угрожава породичне односе…, биће му жао због таквог стања, уколико је иоле при памети. Ипак, да би се избавио од порока који га трује и уништава му живот, потребна је и чврста одлука да са старим понашањем прекине по сваку цену. То у пракси значи заобилажење порочних места у широком луку и одсецање сваког односа са друштвом са којим се одлазило у кладионице (по речима Господњим: Ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе… (Мт. 5, 20)), као и прекид било какве мислене везе са коцкарским грехом (опет, по Господњим речима: Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе… (Мт. 5, 29)). Истовремено, делатно покајање захтева и да се чини нешто сасвим супротно од претходног греховног живота: у конкретном случају, да се убудуће живи искључиво тако што ће се зарађивати од труда сопствених руку и од стеченог знања примењеног у благословеним пословима (коцка и клађење то свакако нису). То би био правилан и целовит приступ: после свести о учињеном греху следи пресецање његовог даљег чињења и постављење сасвим нових, врлинских навика. У почетку је апсолутно неопходно да човек једноставно бежи од греха, све док се, кроз молитву, пост, богомислије… дубље не сусретне са Христом и не заволи га свим својим срцем. Када се то догоди, он неће више морати да бежи од греха – грех ће бежати од њега. Јер ми и јесмо у греху зато што нисмо довољно Христови и не припадамо му свим својим бићем, него смо духовно располућене и умно разбијене личности. Као таквима, не треба нам дубинска психоанализа, већ дубинска психосинтеза.

Покајање је, дакле, први корак у лечењу душе, који, суштински гледано, треба да нас упути од греха ка Христу. Посебан проблем на овом путу јесте уколико је неки грех прешао у навику и тако постао страст – у том случају се дешава да се он изнова понавља, поготово уколико покајање није довољно дубоко. Идеално стање је да се грех сасече у корену и да се више не понавља, но слабост људске природе је таква да се понављања дешавају. У том смислу, наш хришћански живот се састоји од „корачања“ на духовном путу на коме устајемо, падамо, поново устајемо, чистимо се… при чему покајање треба да буде наш непрекидни сапутник, док год смо живи. Оно што је важно јесте да падови током корачања буду што слабији, ређи и мање болни, да се не сапињемо увек о исти камен (то раде само будале), а да покајање буде што дубље и интензивније. И да никад не заборавимо да је током тог пута све време уз нас Онај који је Пут, Истина и Живот, и који жарко жели да нас на крају уведе у обећану радост (ср. Јн. 14, 6; Мт. 25, 21). Све што Он од нас тражи је труд да му будемо верни, а да се покајемо и поправимо ако погрешимо.

Као што се покајање често схвата површно, тако се и грех углавном разумева моралистички. Он у својој суштини, међутим, није морални преступ, већ погрешно усмерење наше воље односно усмеравање нашег бића на страну која води ка странпутици и удаљава нас од Бога, који је циљ и смисао нашег живота. Грех се дешава увек када чинимо нешто што није у складу са вољом Божјом. У свом изворном значењу, превод речи „грех“ би био управо промашај – другим речима, чим омашимо оно што је по Божијој вољи, налазимо се у (по)грешном стању које што пре треба исправити. 

Грех је заправо енергија која није добро усмерена и којој је неопходно преусмерење. Примера ради, човек који болује од мржње према другим људима треба ту енергију да преусмери у мржњу према злу које примећује у себи; човек који вапи за пролазном људском славом треба ту енергију да преусмери у тежњу ка слави непролазној, вечној слави Царства Божјег; човек који стално размишља шта ће људи рећи о њему и како да привуче њихову пажњу треба да преусмери ту енергију у труд да привуче пажњу Божју и да Њему угоди. Енергију греха, дакле, треба преобразити у енергију врлине. То често неће бити лак задатак, а да бисмо у томе успели, неопходно је да имамо духовно руковођење оних који су опитни на духовном борбеном пољу. 

Када смо били деца, руководили су нас родитељи и саветовали да чинимо оно што је добро, а да избегавамо оно што је лоше, а када смо одрасли, тада нас Црква, као брижна духовна мати, саветује и усмерава како да живимо. Уколико је послушамо, очуваћемо чистоћу душе, а уколико паднемо у грех, она ће нас дочекати ако дођемо са покајањем да се у њеном наручју очистимо. Када телесна мајка своје дете увек чека раширених руку, поготово када у њеном загрљају заплаче за нешто лоше што је учињено, колико год пута да се то деси, колико ће тек наша духовна Мајка Црква имати љубави и стрпљења према нама? Овде долазимо до теме која се природно надовезује на процес покајања, а то је исповест пред свештеником – духовним лекаром, који ће нас саслушати, очистити духовну рану и прописати нам адекватну „терапију“ која ће временом, уколико је примењујемо, донети здравље нашој души.

о. Оливер Суботић

predanje.rs