Свети Софроније Сахаров - Страдање може да буде и ново рођење

/.../
Природно је да сте сви ви остарили и, такође, да побољевате, и да се припремате за оно што је неизбежно. Али, треба се припремати са радошћу, као за највећи тренутак нашега земаљскога постојања, а не са осећањем очајања и неблагодарности. 

Свако страдање треба да доживљавамо не само као нешто што је лично наше, већ као страдање рода људског који обитава у овом свету. 
Искуством наших страдања сазнајемо космички живот, проживљавамо трагедију свецелога рода људског, ширимо наше познање до граница овога света, до превладавања тих граница, до достизања Безграничнога. 
Страдање може да буде и ново рођење, још веће од онога првога, ако га доживљавамо не само као индивидуално наше страдање, већ као откривење о ономе што се збива у свету, у космосу. 
Тада све постаје истинско и велико збивање, и дух наш сазрцава дубине творевине, и постаје кадар да се прикосне Првобитија, то јест Бога, Оца нашега. 

За нас, који смо прихватили Христа као јављање Бога у историји, мора бити јасно да смо сви ми спрам Бога – неправедни. 
Једним од наших најтежих грехова може се сматрати то што не желимо да прихватимо радост и срећу живота као дар Божији, и што не желимо да, из благодарности Богу, Бога волимо и да Му тежимо. 
Људи се обраћају Богу обично када су у невољи. Отуда и неизбежност, неопходност страдања. 
У супротном, она би била потпуно неоправдана. 
Свима нама је потребан огроман напор да би се у нама разбудило осећање за Вечност, да би се у нама развила способност за примање бесмртности. 
Ми морамо, у извесним тренуцима, да стојимо на крајњој граници, граници између живота и смрти, да бисмо „егзистенцијално“ или, како више волим да кажем на руском језику, „битијно“ познали нашу страшну ограниченост, нашу звероликост у границама овоземаљскога живота. 
Такво стајање на граници између смрти и живота неупоредиво је драгоценије од искуства космонаута. Ако космонаути, излазећи из области земљине теже, улазе у другачији простор, у коме више не дејствује земаљска већ небеска механика, где природно мора да се јави мисао о Апсолуту, где се стварније осећа бесконачност, тим више ми, у нашем напрегнутом стремљењу к свеобухватном познању, морамо да стичемо способност за тај велики богоподобни чин љубави која обухвата свеколику твар, која надилази границе свега тварнога, љубави према Оцу нашем беспочетном, Који нас је створио. 

Не знам ко ће од вас усвојити овај начин мишљења, ко ће пристати да се одважи на тај опит, али се усрдно молим Богу да сви ви, нарочито сада, пред крај вашега живота, извојујете победу над светом, да постанете синови Царства непоколебивога, да се насладостите Невечерњим Даном. 
Почетак тога Дана је овде, у познању да Христос јесте Јединородни Син Оца, да кроз Њега примамо дар усиновљења и обожења.
/.../

youtube.com/@БојанБановић