После Крста, ништа није исто...

Нешто се дешава на Крсту. Они који су били на њему, и остали данима, месецима и годинама, добро знају да, када сиђете, више нисте исти као пре. Чак и ако се наизглед ништа није променило, у ствари је све другачије.

У телу, уму и срцу  су се десиле дубоке промене које у почетку можда неће бити видљиве, али ћете их ускоро открити.

Самоћа дува над Голготом. Не говори лажи, не улепшава ситуације, на Крсту плачеш и вриштиш, плашиш се и хладно ти је, чак се и са Богом “качиш”, јер си само човек и не треба да осећаш никакву кривицу због тога. Како ћеш доћи до Бога ако не прихватиш да си само човек?

Тек кад прихватиш каљугу, жудиш за кишом небеском.

Ако не промукнеш од "зашто", нећеш се одмарати у "слава теби Боже". Уморни сте од гледања у мрак док не откријете лепоту светлости. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла.

Зато је Крст пре Васкрсења. Не зато што морате бити кажњени или искупљени, већ зато што не можете да цените, видите и суочите се са светлошћу ако се нисте храбро суочили са тамом. То значи - без скривања или негирања свега онога што вас притиска или боли.

Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост.

Није лако, али морамо се суочити са својом тамом. Морамо бити сами са својим Крстом. Тамо, у најдубљој тишини бола, у нама се чује глас Божији.

У тренутку када кажете "све је готово", све почиње изнова. Најдубљи мрак је пред зору.

Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека већ пут ка Васкрсењу.

Никада нећете стићи до Васкрсења ако се одрекнете Крста.

Да ли знате шта ово значи?

Никада нећете сазнати зашто сте дошли у овај универзум.

Никада нећете сазнати шта је Бог тражио од вас.

Никада нећете сазнати своје дарове и способности.

Никада нећете сазнати куда бисте могли ићи, шта бисте могли постићи,

издржати, мењати и стварати.

Ако не окусите смрт сваке лажи, никада нећете доживети Васкрсење Истине.

o. Papadopulos

facebook.com/p.libyos