Овај живот је бескрајно једноставан...

Уколико напољу пљушти киша а ви сте баш наумили да негде пођете...постоји неколико конструктивних начина да се та мука реши...

Први је да се вратите кући...и сачекате да киша престане...јер не вреди да идете по лошем времену...

Други је да се обучете од главе до пете у пелерину и оне чизме за пецање и одшљапкате тамо где сте наумили...

Трећи је да освестите да нисте од шећера и да искиснете до голе коже...ништа вам неће фалити...ако вреди то где сте се запутили...

Четврти је да се одселите тамо где уопште нема кише...у неку пустињу...и не бакћете се уопште са овом причом...

И то је вероватно свима потпуно јасно...

И вероватно се питате што сте уопште ово и читали...

Оно што ме годинама интригира и код мојих пацијената...и код мојих клијената...и код мојих пријатеља...и код моје породице...а што је најгоре...и код мене самог...је то што огроман проценат људи у поменутој ситуацији стане негде и кисне...дури се...хукће...преврће очима...проклиње универзум...и бесни што пада киша а они то уопште нису тако замислили...

А киша једноставно пада...

Јер јој се пада...

И тако је време тог дана...

Права мука настаје онда када то нећемо да прихватимо...

Kао да се ми нешто питамо...

И као да ми то одређујемо...

Овај живот је бескрајно једноставан...

Ми постајемо несрећни и пунимо своју душу нездравим и мрачним емоцијама оног тренутка када почнемо да се дуримо што ствари нису онакве какве смо ми замислили да ће бити...

Уместо да једноставно пронађемо наше мало место у стварима баш таквим какве јесу...

Уколико вас муж/жена варају...прихватите то...и разведите се/опростите и крените на брачну терапију/нађите и ви себи дечка или девојку/или их све заједно приведите код вас рецимо сваког уторка увече...

Уколико вас малтретирају у фирми...дајте отказ/или набуџите свој CV употребљивим скиловима па преговарајте о својим условима/или их брате створите сами себи у својој фирми/или научите да цртате оне обрве или да лепите плочице/или се одселите тамо где цене баш такве какви сте ви...

Моја мајка увек прича да није било срећнијег детета у граду када пада киша...

И хвала јој на томе...што је то био наш Мали Породични Ритуал...

Чим крене да пада...

Ето нас да шљапкамо...

Урезао ми се тај мирис...

И безбрижност...

И срећа у грудима...

Требало је да ме видите у тим детињим гуменим чизмама и у пелерини...

Kако трчим од баре до баре...насмејан око ушију...

Можда од тада немам никакав проблем са кишом...

Све је то само саставни део живота...

И прилика за Угођај...

Kао уосталом и малтене све остало...

Тако да даме и господо...

Стоп дурењу...

Чизме на ноге...

И срећно вам било Шљапкање...

Где год да сте се запутили...

facebook.com/drvladimirdjuric