Приче из Пчиње - Гoра Мајке Божије

Јуни 8, 2022 - 11:35

0 46

„Стефанија, мораш да видиш ово место! Сигуран сам да ће ти се свидети!“

Не да ми се свидело, него ми срце остаде тамо.

„Оче, а да тражимо ми од владике да нам да ово место за манастир?“

„...да тражимо!“

И даде нам владика. На врху једне окомите стене црква посвећена Успењу Мајке Божје. И са северне и са јужне стране стена се вертикално обрушава у поток који чујеш у дубокој даљини. Око цркве само по 3-4 метра и амбис. Са западне стране такође амбис. Има места тек за једну звонару. Кажу да се ту за време Другог Светског рата немачки војник попео да скине звоно, и стрмоглав пао и остао мртав. Кад угледаш ово место, јасно ти је да овде нема шале. Северну литицу мештани зову „ћелије“. Кажу да се на њој налази неколико пећина у којима су живели пустињаци. Са источне стране благим нагибом се спушта ливада која води у село. Црква је првобитни триконхос на који је дограђена припрата. Камени под, два камена чирака испред иконостаса. Све у свему, као да си запао у неки средњи век. До цркве се долазило каменим степеништем које је заобилазило стену на којој је била звонара. Маховина и корење, жиле као пијавице залепљене за стење, стене које као прамац задиру у простор над провалијом. Било је пролеће кад смо се доселили, па су дивље цикламе биле посвуда.

До те стене, на чијем врху је била црква стизало се сеоским путем који се пењао уз једну литицу. Двоја кола ту нису могла да се мимоиђу. Са горње стране шума, а са доње амбис дубок стотинак метара.

Уселисмо се нас пет у стару сеоску кућицу са две просторије. Поред самог прозора стаза којом мештани иду ка својим кућама. Оно мало младих што је остало, нежење. До подне сви пијани.

Са северне стране цркве био је један трем, а на њему клупа. На пар метара од цркве, на самој литици, огроман стари храст. Све је изгледало нестварно лепо.

Кад с` пролећа озелене шума, сви нађосмо по неки свој кутак у шуми, иза неке стене. Осећао би се као орао на оној висини, сам и спокојан. Доле у даљини видела се магистрала којом су дан-ноћ врвела возила.

Из ове перспективе та цивилизацијска творевина изгледала је потпуно непотребно. Заживесмо ми у тој лепоти тихо и молитвено. Узесмо типик „неусипајушчих“ (оних који не спавају). Непрекидно 24 часа смо се на сат времена смењивале у читању Псалтира. Кад прочитамо Давидов Псалтир, настављамо са Псалтиром Мајци Божјој. Читање се прекидало само у време редовних Богослужења, и никад више, ни дању, ни ноћу, ни за време јела... све време без престанка се читало. Био је то пренапоран темпо за само пет сестара. Само што легнеш у 21 сат (да бисмо устали у 3 сата за Јутрење), само што заспиш, ако уопште заспиш, већ у 23 сата треба да устанеш за свој ред на Псалтиру. Таман легнеш у 24 сата, треба за три сата да устанеш за службу. Иако смо били млади и здрави, било је то пренапорно за нас пет. Најтеже је било кад је почео Велики Пост. Три дана ништа не једемо, а устајемо ноћу на четири сата, и сећам се, трећег дана устанем ја после сат времена спавања, на свој ред и крене таква мучнина да хоћу душу да испустим. Али дал` да испустим Псалтир. Читам ја, читам, и почиње да ми се креће соба, `ајде да клекнем да клечећи наставим... исто. У једном моменту онесвестим се и паднем. Од праска се пробуди сестра, притрчи и умије ме... Отворим ја очи, схватим шта се десило, и наставим са читањем. Борба је била до задње капи крви. Ни дању није било много лакше. Од толиког читања створила се таква тескоба у души, и такав притисак у атмосфери да је понекад изгледало неиздрживо. Али знала сам да морамо да пробијемо лед и да ће после бити лакше. Настависмо ми са „пробијањем леда“, али ни непријатељ није спавао. Уђем у цркву да читам по свом реду, и такву тежину осећам на леђима да не могу да стојим на ногама од напора. Клекнем и наставим... ма као да ми је вагон на леђима. Легнем на под и тако догурам до краја свог времена, али са читањем не прекидам. Била је то жестока борба. Свашта нам се догађало: и лупњава, и вика, али ту смо упознали Мајку Божију. Црква посвећена Успењу сва је подсећала на Њу. Њено присуство се ту јасно осећало. Сећам се, када бих се у Светом Стефану преморила, или нешто помрачила, отац би ме ставио у кола и довео у Мртвицу. Кад бисмо са магистралног пута сишли на сеоски друм одакле се горе, на стени, види црква, ја бих се већ разведрила. Било је довољно да је само из далека видим, па сва тегоба са душе оде. Од 28. јануара 1997. године Мртвица је дата нама на управу. Живели смо ту две године. Почели смо и нови конак. Радови су трајали и током октобра `97. Нас три сестре спавале смо у комбију јер су братија и радници спавали у кући. Било је већ прилично хладно, а дању се напорно радило. Псалтир нисмо читале све време, али службе су биле редовне. Сећам се, једном приликом, отац нам да сат времена паузе. Иначе, пауза није било. И ја одем до цркве да поправим кандила и тамо испред иконе Мајке Божје, на северном трему, видим оца Серафима како ради метаније.

Било је то радосно време. Свако је сваког престизао у труду и подвигу. Кад видиш такву сцену, одеш и ти да своју лепту принесеш Богу. Мајка Божија нас је све богато даривала. Било је то време дечије радости и срећног умора. Нико ништа није проговарао, у тишини смо удисали лепоту те светиње.

manastirbrnjak