Старица Софија – Богородичина подвижница

Софија Саулиди, „Богородичина подвижница“, рођена је од оца Аманатија и мајке Марије Саулиди у селу Трапезунт у Понту у Малој Азији 1883. године. Годинама послије тамо се и удала, 1907. године, за Јордана Хортокоридуа, међутим, након седам година њен супруг је нестао (вјероватно не својом вољом) 1914. године и она је остала сама са новорођеним сином, који је, убрзо након тога, умро. Ове трагедије су јој помогле да уобличи свој дух побожности и покајања, наводећи је да се ослања искључиво на Бога. Њено подвижништво је почело у Понту, на планини, далеко од њене родбине. Тамо јој се једног дана јавио Свети Георгије и упозорио је да обавијести сељане на надолазећи прогон и бијег, те на тај начин она спаси село.

Њену душу су надахнули Христ и Богородица једноставном и скромном љубави. „Један је Господ и једна је Богородица“, рекла би она за Христа и Богомајку, „ми сви остали смо браћа и сестре“.

Она  је била учитељица једноставности, нарочито женама, и свака ријеч изговорена из њених уста бијаше речена са понизношћу и љубави. Као и код многих „лудих за Христом“ у прошлости, они поносни и образовани нису препознали њену вриједност као што су они који имаше једноставно и скромно срце.

Из изгнанства је дошла у Грчку 1919. године. Име брода којим је дошла било је Свети Никола, тако да, када су стигли у Грчку, јави јој се Богородица и рече: „Дођи мојој кући.“ Софија је упита: „Гдје си Ти и гдје је Твоја кућа?“ Богородица јој одговори: „Ја сам у Клисури“. Због тога је она отишла тамо и настанила се у Манастиру рођења Пресвете Богородице у Клисури, провинција Костур, када је имала 44 године. Тамошњи игуман Манастира бијаше Грегорије Магдалис, светогорац великих врлина. Софија је доста научила од њега и увијек спомињаше његово име са највећим поштовањем.

По Богородичиној заповиједи, Софија је живјела код огњишта у кухињи Манастира, која је такође кориштена за припрему хране. Тамо би спавала два сата ноћу, а остатак ноћи провела би молећи се на кољенима. Зими је тамо било посебно хладно, док би за вријеме кише вода падала по њој. Повремено она би запалила мало ватре, али ово није било од велике помоћи. Поред прозора увијек би палила свијећу испред Богородичине фреске. Ово је било мјесто гдје је она јела и проводила своје вријеме, и када су посјетиоци долазили да је посјете она би изговарала њихова имена чак прије него што би се они стигли њој представити. Долазили су људи из Солуна и околних подручја, чак удаљених као до Атине, само да је виде. Она би рекла људима њихова имена и проблеме њихових породица, без да су јој они било шта рекли. Међу онима који су је посјетили био је о. Леонид Параскевопулос, који је касније постао митрополит, и који је рекао: “Тамо имате велико благо“.

Била је слабо одјевена и имала је ћебе са рупама. Њене сандале су такође биле подеране. Посјетиоци би видјели како се патила у хладноћи и влази и давали су јој одјећу, међутим, она би је однијела у руци и давала је другим сиромашним. Увијек је носила црни шал, и никад се није купала још од њених дана живота у Понту. Стално је постила, а уље је себи допуштала само викендом. Мало је бринула за оно што једе, једући само да преживи, и бринући мало о чистоћи, тако да је чак јела храну без да је претходно опере. И упркос клицама и црвима, она је увијек остајала здрава.

Посјетиоци су јој често давали новац, који је она скривала гдје год је могла. И када је неком нешто требало, она би отишла и одмах донијела новац.

Видјела је многе срамотне ствари учињене од стране свештеника и мирјана, али никад није никог критиковала. „Сакриј ствари, и од Бога ћеш се скрити“, говорила би.

Њена омиљеност брзо је расла, тако да не само да су долазили људе из цијеле Грчке, већ и са других мјеста, као на примјер Француске и Израела, да би је видјели. Неки сељани су је, међутим, исмијавали, називајући је „луда Софија“. Многима је личила на Свету Марију Египћанку, онако танка као кост и сва увела. Међутим, унутар себе садржала је исту љепоту Свете Марије.

Чудесни догађаји

Њена љубав према Господу и њена човјечност била је тако моћна да је имала импресивна искуства уз помоћ Богородице и разних светитеља.

Када је брод, који је превозио путнике из Мале Азије у Грчку 1919. године, погодила олуја, сви путници су били у великој опасности. На крају, олуја је престала и сви су преживјели, али капетан је рекао да се то збило након осјењивања крсним знаком: „Мора да је међу вама била праведна особа која вас је спасила“, и сви су погледали према Софији која је стајала у углу брода и цијело вријеме пута се молила. Овај инцидент је заправо снимљен на видео траци, гдје и она сама прича шта се десило:

„Анђели су испунили таласе и појави се Богородица говорећи, ‘Људски род ће бити изгубљен јер су они веома грешни.’ А онда сам ја рекла: ‘Богородице, дозволи ми да ја нестанем јер сам грешна, али допусти да свијет буде сачуван.'“

Године 1967. Софија је била веома болесна и у великим боловима. На њеном стомаку су биле отворене ране које су одавале мирис. Храбро је подносила болове, говорећи: „Богородица ће доћи и однијети мој бол. Обећала Ми је.“ Неки Атињани су је снимили на видео траци објашњавајући оно што се збило убрзо након тога:

„Богородица је дошла са Арханђелом Гаврилом и Светим Георгијем, као и са другим свецима. Арханђел је рекао: ‘Сад ћемо те отворити’. Ја сам одговорила: ‘Ја сам грешна, морам се исповиједити, причестити, и онда ме можете отворити’. ‘Ти нећеш умријети’, он рече, ‘Ми ћемо над тобом извршити операцију’, и онда су ме отворили.“

Као што је случај са многим светитељима, и она је имала посебан однос са дивљим звијерима, нарочито са медвједима из шуме, али такође са змијама и птицама.

Нови и стари календар

Од времена када се црквени календар промијенио у Грчкој, Софија би постила по оба, и старом и новом календару, како не би увриједила никога.

Нажалост, постоји тежња међу старокалендарцима да искриве чињенице и сврстају је једном од њихових, али ово не одговара стварности јер је она увијек била у заједници са црквом.

Духовне изреке

„Страх од Бога чини особу мудром. Шта је то страх од Бога? То није да се неко треба плашити Бога, већ да се плаши да некога не ражалости, да некога не повриједи, да не учини неком нешто лоше, и да никог не оптужује. То је мудрост. Послије свега овог, Бог ће вас просвијетлити шта да чините у свом животу.“

„Потражите и нађите сиромашне, окупите их и помозите им. То је оно што Бог жели, а не да идете у цркву као да се молите.“

„Милостиња треба бити тајна, само Бог смије да зна.“

„Ех, да само знате шта се Господу десило у сриједу и петак, ништа не бисте ставили у уста. Нити хљеб, нити уље. Не прекидајте пост сриједом и петком.“

„Анђели говоре сваки дан. Бог шаље анђеле да види да ли се људи кају.“

„Богородица плаче, Она плаче сваки дан. Она говори Свом Сину: ‘Сине Мој, и Боже Мој, подари свијету мудрост, опрости свијету.'“

„Нека уста постану босиљак и руже.“

Погледи на њено светитељство

Године 2009-те у пријестоници Костур организована је расправа на тему „Светитељи поштовани у Костуру“. Доста је расправљано о Старичином животу, и митрополит Серафим из Костура дао је своје мишљење које одражава мишљење оних из локалне костурске цркве, то да је она била светитељка, да су јој биле написане химне и осликана њена икона, те да ће званични неопходни захтјеви за њену канонизацију бити поднесени Васељенској патријаршији.

Свети Манастир из Клисуре

Манастир рођења Пресвете Богородице удаљен је 35 км од Костура и 70 км од Флорине. Основан је око 1314. године од стране јеромонаха Неофитоса из Клисуре, и поновно успостављен 1813. године од стране јеромонаха Исаије Писта из Клисуре, који је дошао из Манастира Ивирон са Свете Горе након визије о Богородици.

Након ослободилачког рата у Македонији, Манастир је пружио гостопримство многим македонским борцима, међу којима је био Павле Мелас. Када су Турци спалили оближње село Варико 1903. године становници су побјегли у Манастир ради сигурности. Све до 1993. године Манастир није био организован као кеновијска заједница, већ је тих година Старица Софија живјела тамо у подвижништву од времена када је напустила Понт па све до смрти у својим позним годинама. Од 1993. године Манастир служи као женски манастир и има за циљ да га „васкрсне“ као центар слављења у западној Македонији.

Старица Софија је уснула у Господу 6. маја 1974. године и сахрањена је на манастирској земљи. Била је веома позната у западној Македонији, и многи који су је познавали долазе да се моле на њеном гробу. Њене мошти се чувају у Манастиру, а по захтјеву упућеном монахињама вјерни их могу славити.

Садашња игуманија је Анисија Еглезу, а Манастир има шест монахиња и једну искушеницу.

Извор: Манастир Лепавина