Идите и научите све народе…

„Ако очекујете да ће вам људи сами прићи – никада их нећете дочекати“ – Свјатејши Патријарх московски Кирил Сви ми заједно као да учествујемо у тој Васељенској борби светлости и таме, добра и зла, Христа и ђавола и неопходно је јасно разумети да су мисионари увек на првој линији те невидљиве, али ипак, реалне борбе. Сада, користећи прилику, желео бих да кажем неколико речи о томе како ја сам схватам мисију. Можда ће моје речи помоћи некоме да обрати пажњу на оно на шта ми обично ретко обраћамо пажњу. Мислим да од разумевања природе мисије у многоме зависи успех мисионарског дела. Па, рекло би се, шта ту има посебно да се схвата? Мисија је проповед која је пре свега обраћена споља. Да, тако је. Међутим, ова дефиниција не исцрпљује целокупну суштину мисионарског дела чије разумевање у многоме може помоћи људима да се изборе са мисионарским задацима који стоје пред њима. Дозволите ми да вас подсетим на текст који лежи у темељу сваког мисионарског делања: „Идите, научите све народе…“ То је јеванђелски текст којим се завршава повест о земаљском животу Христа Спаситеља, текст који представља темељ, који оправдава и објашњава хришћанску мисију и који побуђује на хришћанску мисију. Ето, када читамо овај текст, обраћамо пажњу на следеће његове делове: „Идите, научите“. Правилно. У темељу мисије је – поука. „Све народе“, тј. неопходно је свима обратити ту поуку. И такво поучавање неопходно је да буде праћено Крштењем – Крштењем у име Свете Тројице. Међутим, ми скоро да никада не обраћамо пажњу на прву реч: „Идите“. „Идите и научите“. Желео бих да вам кажем да управо ова реч одређује специфичност онога што називамо хришћанском мисијом, за разлику од било које катехизације. По чему се разликује проповед од мисионарске проповеди? Управо тиме што је мисионарска проповед увек повезана са динамиком, са кретањем. Ако обраћате своју реч људима, идући им у сусрет, крећући се ка њима, такво обраћање и таква поука јесте мисионарска. Ако се просто обраћате људима, очекујући да ће вам они прићи и чинити вашу публику било то у сали или у храму… где год – ви се не бавите мисијом, већ поуком. Дакле, покрет у сусрет човеку који слуша реч и означава мисионарску мисију. Сетимо се са чиме су почели свети Апостоли? На почетку су проповедали у синагогама. Апостол Павле је једноставно ишао својим једноверним земљацима и говорио им о ономе што је сматрао неопходним да каже: о распетом Христу Који је васкрсао, о свом обраћењу на путу за Дамаск. Затим је Павле кренуо у сусрет незнабожачком свету. Он није просто проповедао у синагогама, он је кренуо у сусрет онима који га уопште нису очекивали, који чак нису ни размишљали, можда, нису ни желели да се сретну са њим, у чијим плановима није постојала беседа са тим човеком. Међутим, он је сам кренуо у сусрет јер је целокупна апостолска проповед била мисионарска проповед, јер су они ИШЛИ У СУСРЕТ, обраћали су се без зависности да ли желе да их слушају или не. Строго говорећи, дело Божије, изградња црквеног живота увек почиње мисијом. Ако ви дођете у пусто место, уђете у кућу и очекујете да ће вам прићи људи да бисте их учили, никада их нећете дочекати. Сваки почетак Божијег дела, апостолско служење повезано је са кретањем у сусрет. То је било толико природно у древна времена Хришћанске Цркве, у Древној Цркви и не само у апостолска времена, тако је било нормално и у Русији када је оснивана наша Црква и наши мисионари, епископи, првоапостоли Руске Цркве ишли су у сусрет незнабошцима, проповедали. А затим се у нашој пастирској свести догодио некакав прелом. Мисија је била издвојена у некакво посебно црквено одељење још пре револуције. Иако формално тако нешто није постојало, међутим, постојао је институт епархијалних мисионара. Сматрало се да ето, ти људи и треба да се баве мисијом, а Црква треба да учи народ. Како да учи? Изградили су прекрасне храмове, постојао је одређени положај Цркве у друштву, држави, некакав „status quo“, постојале су традиције, обичаји који су уважавани и освећени временом. Ето, у оквирима тога је и потребно остварити поуку. Тако смо и радили: учили људе у храмовима, у недељним школима (пре револуције нису се звале недељне, већ црквено-парохијске школе). Међутим, затим су дошла тешка времена. Црква је свуда била прогнана, као што знамо, у гета. Ништа јој се није дозвољавало сем да врши богослужења и проповеда у време богослужења. Желели ми то или не, драга браћо, дужни смо да сами постанемо свесни да је овај историјски образац у нама створио одређени стереотип. Ми се удобно осећамо у храму, излазимо нашем верном народу, говоримо: „У име Оца и Сина и Светога Духа“, почиње проповед, осећамо се свој на своме. Какву год ми проповед рекли, добру или лошу, наш побожни народ ће увек рећи: „Спаси Господи!“ и како увек греје душу такво успокојавање… Међутим, кретања овде нема. Ови људи су нам дошли јер су њихови родитељи били научени у вери. Они су већ били обраћени или због традиције, васпитања, или неких њихових сопствених трагања. И хајде да отворено кажемо да читав феномен „другог крштења Русије“ уопште није био резултат мисије Цркве. То је био резултат самосталних трагања људи који су се разочарали у идеологију која је доминирала, у животне вредности, људи који су на сопственом искуству схватили да без Бога није могуће стећи пуноту живота. То је био резултат њихове унутрашње потраге, унутрашње борбе и трагања. Они су нам дошли и ми смо их сусрели, неко добро, неко лоше; неко са љубављу, неко и не; неко ревносно, неко и са раздраженошћу. И ревност је директно зависила од величине парохије, свештеничких прихода, његове заузетости, итд. Ми не можемо рећи да смо их сви добро сусрели јер је први талас, настао 1988. године већ опао и многи који су на том таласу дошли у Цркву, у Њој нису остали… Дакле, друго Крштење Русије није био резултат мисионарског рада Цркве. То је наравно било дејство благодати Божије. То је заиста, трагично, историјско искуство нашег народа. Али смо дужни себи да кажемо јасно ако желимо да пронађемо правилне путеве за своју мисију – да није наша заслуга у питању. Шта је потребно радити да бисмо заиста остварили мисију? Потребно је вршити дело на које православни свештеник није навикао… Ужасно није навикао. Неопходно је да се изађе ван ограде храма и сам ићи… Где ићи? На улицу. Рећи ћу сада нешто што ће поколебати многе – у фабрику, на њиву, на станицу, у воз, на раскрснице… Ићи као што су апостоли ишли. Јер је мисија проповед која је повезана са кретањем у сусрет. „Идите, научите све народе“. И ето, док не извршимо тај унутрашњи прелом у својој свести, пре свега ми, мисионари, ви који сте се окупили овде, док не постанемо свесни да мисија није проповед у пријатној, уобичајеној атмосфери православне парохије, већ у кључалој, суровој, непријатељској атмосфери савременог света где се сусрећемо понекада све до сада са подсмехом, неразумевањем, раздраженошћу, запрепашћењем, сумњама, разочараношћу. У таквој, неудобној средини ми треба да се научимо да сведочимо Реч Божију. Зато је природа мисије увек повезана са кретањем – кретање је увек повезано са подвизима, са прекидом неких веза које нас држе у уобичајеној средини. Зато је подвиг мисинара увек посебан подвиг, увек повезан са одређеним савладавањем те, за човека природне тежње, ка сопственој средини живљења. Управо зато се апостолски подвиг, равноапостолни подвиг одувек тако ценио у Цркви и уважавао као мучеништво, као исповедништво. Ето, ја бих желео да кажем да нам је данас неопходна управо мисија, потребна нам је катехизација, неопходно нам је религиозно васпитање и образовање. Потребна нам је проповед, обновљена проповед која је усмерена на савременог човека, неприлагођена категоријама овога света, која узима у обзир психологију и свест савременог човека да би људи са задовољством, са интересовањем слушалу проповед свештеника. Међутим, пре свега је нама самима неопходна проповед која је повезана са кретањем у сусрет људима, то јест, са аутентичном хришћанском мисијом. Ако говоримо о усмерењима у тој мисији, тј. чиме да се бавимо. Ето, мене никада не напушта мисао – ми немамо, није организована мисија тамо где је она преко потребна, пре свега у великим предузећима. Замислите људе који раде у фабрици пуно радно време, затим имају породичне обавезе, затим долазе два слободна дана, у суботу треба нешто урадити по кући, затим се наспавати, затим су ту деца. Не долазе људи увек у храм. И испоставља се да се њихови сусрети са Црквом догађају на велике празнике. Бивам поражен саставом људи као што смо сви приметили за последњих две, три године. Ко нам је у храмовима на Васкршњим Богослужењима? Верујући људи. Раније је стајала полупијана омлдина која се интересовала, а сада су у питању људи који стоје до краја у храму, који се причешћују Светим Христовим Тајнама, али их из неког разлога не видимо заједно са нама у суботу и недељу. У питању су друга лица, они су дошли само на Васкрс, а целу осталу годину, можда још на Божић, на имендан (Крсну славу код нас – прим. уред.), за дан рођења можда и немају могућности да дођу у храм. Дакле, ови људи су запослени негде. Раде у научним институцијама, фабрикама. И како је важно да свештеник може да се сусретне са овим људима. Да постоје неке мисионарске тачке за ослонац. Постоје чак и појам у световној мисиологији: производна, градска мисија, мисија усмерена на људе који раде, који су заузети у фабрикама и производњи. Затим је потпуно другачија мисија у селу. Погледајте наше сеоске парохије – 15-20 људи на Литургији, а у селу има 3-4 хиљада људи… Где су сви људи? Шта, зар су сви атеисти или су сви крштени? Нека се догоди нека несрећа са човеком – одмах ће доћи у храм да се моле и крсте, венчају и моле баћушку да се помоли због неке муке и несреће. Међутим, ових људи нема у храму, они су негде тамо, на фармама, њивама. Можда је настало време да одлазимо на та места не да бисмо тамо служили дугачке службе, већ да бисмо били са тим народом, одговарали на њихова питања, помолили се заједно. Постоји појам као што је „производна гимнастика“. Зашто не бисмо користили сам тај локални језик у производњи или на тим истим њивама и не бисмо рекли људима две-три речи подршке, утехе. Видите, западни мисионари и секташи, они тамо одлазе. То уопште не значи да је потребно да им постанемо слични у свему. Међутим, железничке станице су стециште не само путника, већ огромна стециште друштвених и моралних проблема. Зашто не бисмо досегли да у сваком транспортном центру постоји просторија где би дежурни свештеник могао да поразговара са несрећним људима, подржи, ободри, помоли се заједно са њима. Другим речима, мислим да је најважније што треба да схватимо у нашем мисионарском делу – то да је мисија кретање у сусрет. Док не направимо те кораке у сусрет, савлађујући одређени стереотип унутар себе самих и наше скривене унутрашње навике и расположења, биће нам врло тешко да достигнемо успех у нашој мисији. Верујем да ће Руска Црква заиста организовати своје мисионарско служење. Желео бих од срца да поздравим Владику Јована за дело које ради и све његове колеге и браћу и све вас – мисионаре који се труде у епархијама. Јер мисионар је човек који је на првој линији духовног живота, који ступа у ту непознату, мистичку, али ипак реалну борбу са злом. Од срца и са молитвом вам желим успех у томе. Патријарх московски и све Русије Кирил