Како сазнати вољу Божју?

„схватите шта је воља Господња“ (Еф. 5:17). Зашто је ово важно? Суштина духовног живота може се дефинисати као усклађивање наше воље са вољом Божјом. Наша воља је поражена грехом и потребно јој је исцељење. Веома често, када радимо оно што желимо или што нам се чини да је потребно, ми заправо вршимо вољу демона. Али чак и без њих, наша воља сама по себи нас неће извући из греха и неће довести до светости. За спасење човек треба да се научи да своју деструктивну самовољу потчини вољи Божијој, што представља чин вере, којом човек признаје да више верује Богу него себи и поверава Му се. Као што је рекао Свети Јефрем Сирин, „човек напредује по мери одсецања и смиравања своје воље. И што се тврдоглавије држи своје воље, то више себи наноси штету“. Сетимо се како се Господ Исус Христос молио: „Али не моја воља него Твоја да буде.“ (Лука 22:42). Ако је Он, будући безгрешан и савршен, говорио на овај начин, зар ми, грешни и несавршени, не морамо утолико више да градимо живот по овом принципу? Да, лако је рећи, али тешко је то учинити. Поносној особи је тешко да се одрекне уверења: „Ја најбоље знам“, „Моје мишљење или жеља су најважнији“. Тако се догађа да чак и хришћани који иду у цркву свесно не желе да знају вољу Божију, говорећи: „Шта ако то не желим да учиним?“. Па, добро, ако се испостави да је тако - овде је место за подвиг, овде је прилика да победите себе, да покажете поверење и љубав према Христу, а без овога, како се можете назвати хришћанином? Апостол Павле говори:

Јуни 2, 2024 - 20:08

0 30

„схватите шта је воља Господња“ (Еф. 5:17). Зашто је ово важно? Суштина духовног живота може се дефинисати као усклађивање наше воље са вољом Божјом. Наша воља је поражена грехом и потребно јој је исцељење. Веома често, када радимо оно што желимо или што нам се чини да је потребно, ми заправо вршимо вољу демона. Али чак и без њих, наша воља сама по себи нас неће извући из греха и неће довести до светости. За спасење човек треба да се научи да своју деструктивну самовољу потчини вољи Божијој, што представља чин вере, којом човек признаје да више верује Богу него себи и поверава Му се. Као што је рекао Свети Јефрем Сирин, „човек напредује по мери одсецања и смиравања своје воље. И што се тврдоглавије држи своје воље, то више себи наноси штету“. Сетимо се како се Господ Исус Христос молио: „Али не моја воља него Твоја да буде.“ (Лука 22:42). Ако је Он, будући безгрешан и савршен, говорио на овај начин, зар ми, грешни и несавршени, не морамо утолико више да градимо живот по овом принципу? Да, лако је рећи, али тешко је то учинити. Поносној особи је тешко да се одрекне уверења: „Ја најбоље знам“, „Моје мишљење или жеља су најважнији“. Тако се догађа да чак и хришћани који иду у цркву свесно не желе да знају вољу Божију, говорећи: „Шта ако то не желим да учиним?“. Па, добро, ако се испостави да је тако - овде је место за подвиг, овде је прилика да победите себе, да покажете поверење и љубав према Христу, а без овога, како се можете назвати хришћанином? Апостол Павле говори:

Прочитај више на Пријатељ Божји...