Молим те, чуј то што не говорим

Молим те чуј то што не говорим. Нека те не обмањује израз мога лица, зато што ја носим хиљаду маски. И ја нисам ни једна од њих. Не обмањуј се, ради Бога, не обмањуј се. Ја одајем утисак као да је код мене све у реду. Та увереност је – моје име, а хладнокрвност – моја игра. И то да ми нико није потребан. Но, не веруј ми. Иза свега тога стојим – Ја, истински, који живим у смућењу, страху и усамљености. Зато ја и навлачим маску, која ме сакрива, штити од разумевајућег ме погледа, но тај поглед управо и јесте моје спасење. То јест, спасење, ако за њим стоји прихватање, ако за њим стоји љубав. То је једино што ме може ослободити из подигнутих мноме затворских зидина. Ја се бојим да сам дубоко унутра – ништаван, да нисам ни за шта. И да ћеш ти то увидети и одбацити ме. И тако почиње парада маски.

Све што ја говорим, на самом делу је ништа.  Ја не говорим ништа од тога што је за мене све, што кричи и плаче у мени.

Умољавам те саслушај пажљиво и покушај да чујеш то шта ја не говорим. Искрено говорећи, мени би се хтело да сам истински, непосредан и сам свој. Но треба ми твоја помоћ. Ти треба да ми пружиш руку. Сваки пут када се стараш да схватиш, зато што ти  није свеједно, ти ме волиш, у мом срцу почињу да израстају крила, веома слабашна, но ипак крила. Само ти са својом осетљивошћу, саосећањем и способношћу да схватиш, можеш да ме ослободиш од мог тајног света неуверености, из моје усамљеничке собе. Неће ти бити лако. Што ближе будеш прилазио, то ћу ја више, слепо да наносим повратне ударце. Но мени говоре да је љубав јача од чврстих зидова. И у томе је моја нада, моја јединствена нада. Молим те постарај се да срушиш те стене тврдом руком. Но руком нежном, зато што је дете веома осетљиво. Хоћеш да знаш ко сам ја? ЈА сам тај кога ти веома добро знаш. Зато што сам ја – сваки мушкарац и свака жена, с којим се ти срећеш. И ЈА сам – ТИ.

 poznajsebe