Протојереј Андреј Лоргус: Треба ли се плашити страха?

Није могуће натерати људе да се не плаше. Зато не видим потребу да покушавамо да победимо страхове. Страх није емоција којом се не може управљати, већ сасвим логична последица стреса или шока. Овде је боље говорити о томе како да се помогне људима да превладају посттрауматско растројство.

Ако се код човека запажа посттрауматско растројство, односно ако је чуо вести и не може да се контролише, ако га је обузело стање шока које траје недељама, треба да се обрати стручњаку – психологу, психијатру. Посттрауматско растројство се лечи на неколико начина: и медикаментима, и уз помоћ психотерапије, како индивидуалне, тако и групне. Обавезно треба да се обрати стручњацима. Јер, ако човек остаје у овом стању, код њега се развија посттраумтски синдом, који може да се испољава на различите начине. На пример, променом психотичког стања. Овакав човек постаје изузетно анксиозан и сумњичав, нема више поверења у јавни превоз, плаши се улице, труди се да избегава људе, гомилу, отворени простор. Почиње да се плаши људи за које му се чини да ће подметнути експлозив – рецимо, црнокосих, брадатих, Кавказаца, Азијата… Може се развити параноја.

За црквеног човека који је навикао да долази у храм и на богослужења – то је, наравно, и подршка и утеха, и благодатна помоћ за превладавање својих емоција и проблема.

А за оне који не иду у цркву све је нешто другачије. Постоји група људи за које ће одлазак у цркву представљат утеху и помоћ. Али то могу да одреде само сами људи. Ако храм на њих делује умирујуће, ако осећају његову молитвену атмосферу, ако осећају радост у храму, наравно, одлазак на богослужење ће деловати позитивно.

Међутим, постоји и таква група људи којима је веома тешко да дођу у храм, зато што Цркву асоцирају с нечим мрачним и претећим. За њих је Црква суд и провера савести. Одлазак у храм у стању посттрауматског растројства за њих може имати негативне последице: може изазвати погоршање њиховог психичког стања. Зато је за такве људе боље да се уздрже од одласка у цркву.

Друга је ствар ако се са свештеником срећу, рецимо, у школи веронауке или на предавањима – на неком месту ван храма. Можда чак и код куће. Разговор са свештеником за њих може бити користан и утешан.

Постоји и таква група људи с посттрауматским растројством за које је врло опасно да посећују места која подсећају на смрт: гробља, споменике, меморијале жртава и слично. Посета оваквих места изазива код њих доживљај смрти и страха за ближње. И то треба имати у виду. Имао сам неколико случајева кад је мајка болесну кћерку одвела на гроб старца и код ове је тамо дошло до погоршања, тако да су морале хитно да се врате кући и да позову хитну психијатријску помоћ.

Као што видите, нема истог рецепта за све. Обавезно треба имати у виду специфичност човековог психичког стања. За једне је храм радост, а за друге – подсећање на смрт. Треба да узимамо у обзир ове индивидуалне особености да не бисмо нашкодили људима.

Али за већину нас, наравно, Црква је за живе, а не за мртве, то је радост живота, а не смртоносна опасност.

Главна разлика између анксиозности и страха јесте у томе што код страха увек постоји предмет страха. Човек треба да схвати чега се плаши. И ако се, на пример, човек плаши да се вози метроом и не користи ову врсту превоза, може да се осећа мање или више адекватно, мирно. А анксиозност није повезана с нечим конкретним и зато не пролази, већ се огледа, час у јачој, час у слабијој напетости у људској души. Веома се тешко може вербализовати. Веома се тешко дефинише зашто је човек анскиозан. Зато је много теже радити с анксиозношћу. То је нејасно и стално присутно стање које човеку доноси веће проблеме од страхова. Страхови се могу избећи зато што се може избећи њихов извор – предмет страха. С анксиозношћу се не може тако поступити – она нема лице.

Анксиозност се увек појачава кад се дешавају неки трагични догађаји, смрт блиског човека. На анксиозност код људи веома утичу медији, и узгред речено, то је један од проблема савременог света: медији врше огроман трауматски утицај на људе. Али новинари то не схватају – њима су потребне сензације, а за анксиозне људе сензације су исто кад би се на отворену рану сипала со или кад би се полила јодом: то је врло болно.

Оно што медији чине људима може се назвати једном речју: насиље! Притом новинари понекад не само да не узимају у обзир појачана осећања људи, већ напротив: манипулишу људском анксиозношћу, зато што им се чини да тако могу да зараде поене и да постигну бољи рејтинг, а самим тим и новац. Зато што су управо анксиозни људи аудиторијум који хрли у потрагу за спасењем дајући притом новац за средства за заштиту.

Тако да је, поновићу, теже радити с анксиозношћу и она се испољава и ујутру, и увече, у несвесном и свесном стању, у сну, у дремежу и на јави. Анксиозност лишава човека радне способности, одузима му снагу. И на крају крајева доводи до соматских поремећаја: хипертоније, поремећаја рада органа за варење, поремећаја хормонских циклуса. Анксиозност је врло озбиљан проблем, али није болест.

Ако имате у виду прелазак анксиозности у страхове, не тражи анксиозност свој предмет – човек га тражи, зато што му је много лакше да подноси страх него анксиозност. Много је лакше кад је немир усмерен на нешто конкретно. А кад човек не зна чега се плаши – то је веома тешко стање. Ево, на пример, тероризам. Да, то је нешто конкретно, али.. врло неодређено. Терор нема граница и зато је страшан. И људе мучи ова неодређеност. А ако се конкретизује – биће им лакше.

Човеку је својствено да пребаци анксиозност у страх. Сећате се код Висоцког: «То је таква срећа, браћо. Сад сам миран! Чега да се бојим?» Прецизно је описано олакшање приликом преласка бриге у страх од нечег конкретног.

mitropolija.com