Молитвица прва ( Исидора Секулић )

Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И у пени цело моје дно! И ево, ништа нећу да скријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. ти си слушао вреле исповести, и ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бејах, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек, Боже: Без дна и муља не постоји... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим, Боже мој!