Наћи Бога и самог себе

Спасти се – значи наћи Бога и самога себе. Сваки човек је непоновљива појава, и у томе је изражена премудрост и лепота Спаситеља. Неки сматрају спасењем одрицање од себе као личности и своје посебности, као растакање у некаквој заједничкој апстрактној идеји. То је заблуда. Човек је дужан да се ослободи – не од себе, већ од туђега у себи, сачувавши своју личност и индивидуалност као дар Божији. Да је циљ стварања био унификација и уопштености, онда је Господ могао да нас створи у облику истих геометријских фигура. Сваки човек има непоновљиву телесну структуру. То је знак да свако има и јединствену душу. У овоме нам се открива лепота Божија, представљена не у једнообразности, већ у многообразности своје творевине. Човек треба наћи себе усред туђега које се убацило у њега, које га је опколило са свих страна. А туђе то је грех, страст и немир. Али на духовном путу често се сусреће управо са таквим грешкама: да би се ослободио трећег и нанесеног (муља) човек руши не само грех већ и себе уништава и дату му Богом непоновљивост, своју личности, то јест лице своје душе. Ово личи на то, као кад би рестауратор, место да очисти слику од чађи и прљавштине грундирао је и насликао на тој истој подлози другу слику, уз све то још неуспешно. Чини нам се да постоје две опасности на духовном путу када човек сакати себе, свој живот као певач који пева туђим гласом, – то је принуђавање, то је насиље и имитирање. Човек може опонашати примерима из књига људе које сусреће као апстрактне и идеалне ликове које ствара у машти, заборављајући при томе да тај пример – живот другог човека, одраз друге личности и друге индивидуалности, апстрактни лик увек је сједињен са распаљеном маштом и нема према нама конкретну реалност. Ово опонашање другога тесно је повезано са уображавањем и зато постаје за душу лаж, ако је орјентисана на вањштину, а не на дух. Ми увек остајемо – ми, друга личност нећемо постати никада, али своје „ја“ можемо покварити и осакатити, то јесте изгубити свој пут. Ми морамо наћи своје „ја, зато човек, узимајући у обзир искуство и пример других, не треба се поистовећивати са другима, већ излазити из самог себе, само разликовати шта је наше, а шта туђе што је присутно у нашој души, а што је убачено. Он мора да реши задатак – међу линијама које се исеку да нађе свој, а не туђи пут. У служењу Богу, у духовном животу важно је сачувати своју личност, а не да сматра личним светом разне околности, сујете – боју. Ако тако поступи у духовном животу, човек ће поступати лицемерно, сврстаће се у неке личности прочитаних књига, у неке људе из окружења или своју сопствену машту. Зато је овде веома важио ни у ком случају не изједначавати се са својим страстима, приврженостима. са својом охолошћу са својим неприродним стањем, тако исто не треба се идентификовати се својом болесном маштом. Човек налази себе борећи са грехом: он као да се ископава и извлачи то из земље својих страсти. Како разликовати глас греха и страсти од гласа чисте душе? На глас греха срце, реагује тужним чувством; оно или ћути, притајивши се или једнолико куцкајући стење. Грех стиска човечије срце и чини га малим, уским и сивим. Некаква сенка пада на човека – сенка долазеће одмазде. Глас страсти је праћен чувством насладе, ум као да затвара своје очи и понире у таму, а пажња се слива са чувством насладе, пије га као чашу са опојним слатким напитком. По своме деловању наслада је успављивање, понирање у подсвест, у процес, који нема циља, то јесте када циљ постаје сам процес или мутна радост нерава к крви слична чудном задовољству које осећа човек чешући на своме телу лишај или рану. Особина страсти је гашење ума. Сувишна привезаност према некоме или нечему, мисао да се не може живети без тога („другога„), све су то страсти. Чак више од тога, подсвесно предмет страсти добија за нас значење самог божанства. Слеђење овом путу доноси човеку осећај мира, још када делује благодат, када се скидају све супротности, човек доживљава велики спокој и унутрашњу слободу. И још нешто – осећај радости. Туђи пут ретко да је радост. Духовна радост се може добити и код дубоког покајања човековог. Овде није реч о емоционалној земаљској радости, већ о миру срца, који је озарен топлим светлом. Када благодат говори у души: „То је моје“ – ту нема сумњи, а када умјесто духа страси говори: „То је моје“ – онда у срцу ниче сумња и смушеност који га колебају и растужују. Али страст својом агресивном енергијом гуши тугу, потискује свет од срца, као пса од туђег дворишта и присиљавам разум да лаже самом себи. Дакле, прво, како нам се чини, зло — то је вањско подражавање примерима, у којима је увек присутна глумачка игра. Чак кад би та игра била повезана са тешкоћама које долазе до степена подвига, и тада би се такав подвиг за душу показао као спољашњи. Друго – то је насиље: насиље мира (по речима аскета, обичај мира – то су узавреле страсти), насиље које долази од наших блиских, који желе да будемо слични њима. Родитељи који су дали живот деци, често на нивоу подсвести хоће да живе у својој деци; зато чине насиље над личношћу свога детета, које није копија својих родитеља већ посебно биће. Против овог насиља потребни су храброст и смирење; уосталом, храброст и смирење, правилно схваћени, једно су те исто. Смиреност без храбрости претвара се у плашљивост, капитулацију пред вањском силом. Храброст без смирености претвара се у дрскост, жеља да се на ударац одговори ударцем. Још један облик насиља дешава се због неискуства духовних руководилаца. У духовном руковођењу треба владати способношћу да се може осећати туђа душа. Као духовни руководиоци „назначава се“ количина прочитане литературе, како то не чини човека духовним наставником. За духовника је потребна способност интуиције, благодат Духа Светога, да би могли видети душу сваког човека, осећати је, помоћи човеку да нађе самог себе и свој пут. Духовник који делује шаблонски и шематски, као психолог унакажава своју децу. Човјечија душа дубља је и сложенија од свих система и теорија. Духовни отац мора да овлада таквим погледом који види лице душе, као да улази у другу личност, види је изнутра, прима је на себе. У две исте ситуације за двоје различитих људи он може указати, не (донети) супротне, одлике, на једно исто питање дати различите одговоре. Неискусан руководилац ће се присећати да је читао код једнога или другог Светог Оца као кад би, узимајући са полице наслепо лек и дајући га човеку не знајући од чега болује. Не може се постати духовни руководилац по наруџби, као што се не може постати песник начитавши се стихова – то је дар Божији, то је та древна харизма која чека у ослабљеном и скривеном облику, али ипак још увек делује у савременом нам црквеном животу. Навешћемо још примера: други неки неискусни духовник може, бити сличан лекару који, окруживши се приручницима, исписује рецепт чак не видећи болесника и његову болест. Бива и овако: „духовни руководилац“ сматра да је добивши свештенички чин, добио заједно са њим и гаранцију безусловне исправности свих савета, решење које доноси, зато своје савете и упутства пастви он примењује као црквену тајну. Он обично не чита никакве духовне књиге, сматрајући да су се рукоположењем већ осветиле његове мисли. У беседи такав човек нечим подсећа на пијанца, који је убеђен да, ако он додирне стуб он ће пасти -срушити се. Стуб се меће срушити, али он може веома обогаљити човека кога сретне на његовом путу. Има „духовних руководилаца“ који подилазе страстима и жељама духовне деце, из охолости или да би изазвали код њих себи приврженост. Човек воли онога ко оправдава његове страсти. Постоје „старци“ који окупљају духовну децу само зато да би их послали у свој повртњак. Духовни руководилац, ако буде интуитивно осећао душе своје духовне деце, најчешће ће упадати у две крајности: или ће почети испољавати сувишну опрезност, препуштајући болести да се мирно развија, а бројне ране труну, или – што је својствено неискусним али одлучним лекарима – који не искористивши сва средства почну одмах примењивати шок – терапију и ампутацију. Господ је обдарио свакога човека некаквим талентом. То је веома згодна реч: таленат је мера злата. Бог као родитељ дао је сваком од људи у наследство посебне способности и одређене склоности. Потребно их је само наћи, не погрешити, не променити својствено своју души за туђе што ће за човека бити страно и беживотно. Човек не треба да мења себе за другог. Јеванђеље – то је личност самога Христа Спаситеља. Оно је божанско и у исто време дубоко човечно. Зато ће сваки човек наћи у њему самога себе. Јеванђељске заповести дају ширину и слободу унутрашњем животу Зато је Христос упозоравао Своје ученике да не замењују заповести вањским правилом, формулама живота. Када се личност и индивидуалност не оријентишу на идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума који смешта човека за читав живот у железни стезник правила, дозвола, забрана. Јеванђеље је у своме универзализму окренуто личности, а Талмуд, на пример је окренут етносу као самосталном субјекту и вишој вредности. У исламском фатализму личност је условљена, предодређена; овде царује закон неопходности. У хиндуизму и будизму личност као реалност уопште не постоји, она је само тренутни облик непостојећег бића. Појмови личности и слободе су међусобно повезани. Христос нам је открио неограничене унутрашње просторе слободе, као да нови хоризонти смењују један други код воздизања (уздизања) навише. То је могућност да се живи у заједници са ликом и благодати Божијим, које је даровано човеку. То је могућност да се уз помоћ благодати Божије спаси од ропства греха, да се врати себи, а од себе Богу, да се поново учини и да се постане од духовно интелектуалне амебе богоподобна личност. Архимандрит Рафаил (Карелин)