„Немам шта да исповедим!”

Март 31, 2022 - 14:08

0 40

Ово је реченица коју најчешће чујем од пријатеља са којима разговарам на тему покајања и исповијести. Нема шта да кријем, и ја сам врло често у таквим размишњањима. То је велики проблем. Онда се запитам како они монаси који живе по пустињама и по цијели дан се моле па опет редовно иду на исповијести које трају сатима. Нема друге, мора да сам безгрешан.

Није баш тако. Ми смо се саживили са гријесима, постали су дио нас. Не доживљавамо их као наш највећи проблем него их оправдавамо. Мислимо да су мали. Ми их некако сами себи опраштамо а они се раширили по нашој души и управљају нама, воде нас гдје они хоће.

Служимо гријеху, гријех господари нама.

Христос нам је дао лијек за то. Дао нам је Свету тајну исповијести. Дао нам је прилику да, признавши јавно свој гријех пред свештеником, добијемо разрешење од гријеха, ослободимо се од тог рђавог господара; да тако ослобођени и очишћени направимо мјеста врлинама и свему добром да се развија у нама.

А шта ми радимо? Дођемо на исповијест и кажемо да немамо ништа да исповједимо. Па да ли је то нормално? Да ли је нормално да се не боримо против гријехова него их пуштамо да нам униште живот. И овај и вјечни.

Да кренемо редом:

Бог! Да ли гријешимо према Богу. Према Ониме Који нас је створио, све нам дао и највише нас воли. Да ли имамо вјеру у Њега. Да ли Му стварно вјерујемо? Да ли Га слушамо? Да ли Му се искрено молимо?

Нпр. један дио наше испивјести може да звучи и овако: „Кајем се што немам довољно вјере у Бога, што сумњам у то да ће ми Он у свему помоћи! Кајем се што се не молим искрено него мислим на земаљске ствари чак и за вријеме Литургије.”

Шта добијамо овим? Прво, свјесни смо гријеха. Затим порадићемо мало на њему. Покушаћемо више да вјерујемо Богу и да Му се молимо. Е онда ћемо да видимо како нестају страхови, депресије, туге и све оно у шта нас уводи гријех маловјерја. Рјешавајући се тог гријеха ми ћемо се ријешити свега онога што он вуче за собом. Испунићемо се правом вјером и искреном молитвом а то је радост највећа.

Е тако је и са осталим гријесима. Имамо их безброј, не могу сад све да набројим. Толико о томе што мислим да немам гријехова.

Ближњи! Какви смо према људима. Имамо ли осјећај да смо некога повриједили, растужили, ожалостили, довели у незгодну ситуацију..? То радимо сваки дан а правдамо се тим да су и други људи лоши. Чак смо заглибили до те мјере да сви ми мислимо да смо бољи од других. То нас води у безосјећајност која нам одузима радост.

Нпр. Један дио наше испивјести може да звучи овако: „Кајем се што нисам добар син, брат, муж, отац, пријатељ... (иако ми мислимо да смо добри ипак није тако, може то пуно боље). Кајем се што људе повређујем, жалостим, доводим у непријатну ситуацију, оговарам, осуђујем... а све то правдам заблудом да су они гори од мене. Кајем се што сам према ближњима безосјећајан и арогантан.”

Шта добијамо овим? Прво, заиста ћемо постати свјесни својих гријехова. Онда ћемо их постепено поправљати. Постајаћемо бољи према ближњима и у томе ћемо уживати, то ће нам вратити радост. Какви год да су они, то неће утицати на нас јер ћемо се ми трудити да будемо добри и онда ће Бог да се у свим односима са људима постара о нама. Уживаћемо у тим благословима и тој љубави према ближњима на коју смо позвани. Нећемо бити у мраку осуде, оговарања и мржње која ће нас покидати изнутра.

Ми! Да ли гријешимо према себи? Бог нам дао овај живот, дао нам све, воли нас. Какви смо ми сами према себи? Да ли ми уопште волимо сами себе?

Може исповијест и овако да звучи: „Преједао сам се, опијао, нисам водио рачуна о свом здрављу...” Шта добијамо овим? Лако је. Ако ово признамо за гријех и почнемо да се боримо, наше тијело ће нам бити захвално а душа још више.

Драга браћо и сестре, ево ја безгрешни наведох можда 1% својих гријехова. Циљ ми је био само да напишем колико је уствари добра исповијест. Колико је добра та борба против гријеха јер одмах бивамо награђени. Ако се препустимо гријесима бићемо вјечито у неком мраку туге, страха, очајања. Чим почнемо да се боримо одмах ћемо угледати зраке свјетлости.

Бог нам је дао Свету тајну исповјести јер зна да смо слаби, да сваки дан падамо у неки гријех. Зато треба да користимо то најмоћније оружје јер је то за наше добро. Рећи ћеш ми да се стидиш исповједити то свештенику. Ако, и треба да се стидиш. Да покажеш да имаш осјећања, да си човјек, да те је срамота што си такав. Ниси се стидио Бога кад си гријешио! Е сад се постиди и исповједи то што имаш па ће те можда тај стид спасити од већег зла.

Не чекајте, што прије, јавите се вашим свештеницим, закажите исповјест, онако детаљно... и нека то од сада буде начин вашег живота.

Не дозволимо да гријех господари нама јер ће нас одвести у сами пакао. Избацимо га из нашег живота да би могле да се уселе врлине које ће нас увести у Вјечну Радост.

- Отац Бојан Крстановић

facebook.com